Црква у Кузмичеву

Стара црква у Доњем Кузмичеву, под Голијом, подигнута је на левој обали сеоске речице у њеној проширеној долини, непосредно ниже кућа. Она је посвећена св. Николи, па се у народу назива Никољача.

Према натпису на белој мермерној плочи, која је узидана изнад надвратника западних врата, цркву је подигао неки Вучихна 1597. у време рашког митрополита Васириона. Текст је добро очуван и јасно датован: 6. децембар 7106. године по византијском начину рачунања времена, што значи 6. децембар 1597. године. Тексту претходи симболична инвокација  (знак крста), затим се саопштавају основни подаци о цркви и ктитору, као и о личности која је осветила цркву – био је то митрополит рашки Висарион. 

Личност ктитора није ближе позната. О њему се се нису сачували други подаци. Припадао је свакако истакнутијим  личностима тог краја. Могуће је да је био представник локалне власти, кнез или какав старешина, јер су се они у то време лаћали таквих подухвата.

Натпис, међутим, садржи корисне историјске податке. Већ сама чињеница да се крајем XVI века у Кузмичеву гради црква указује на изразито хришћанско становништво тог села. Оно се и поред свих промена које су задесиле Рашку жупу, одржало до краја XVI века. Ако је судити по пракси која је поштована у Османском царству, у томе насељу није било муслимана. Наиме, изградња цркве је била забрањена у мешовитим насељима у којима су живели хришћани и муслимани.

Да би се градња цркве могла узети као историјски податак за насеље којем припада, битно је да ли је она грађена на темељима старије цркве или је сасвим нов храм, без средњовековне традиције. У османском поретку та чињеница је пресудно деловала на добијање дозволе за грађевинске радове.

Укорењено је било схватање да треба забранити изградњу цркава на местима на којима се оне нису затекле у време освајања. Начелно су биле дозвољене поправке храмова склоних паду, али, наравно, с посебним дозволама и јасним ограничењима у погледу обима радова. То нарочито важи за време после обнове Пећке патријаршије. Тада су на простору старе рашке жупе саграђене многе сеоске цркве. Ктиторски натписи, по правилу, бележе само заслуге градитеља тога доба. Тако је и у натпису на цркви у селу Кузмичеву. Међутим, новија истраживања откривају да се често ради само о обнови порушених храмова. Најречитији пример пружа црква Св. Петра и Павла у селу Попе. Ктиторски натпис саопштава да се црква „наче и сврши се” подвигом  и трудом  Велимира Ђонлића и његове браће 1650. године.

Археолошка ископавања су показала да је то веома старо култно место. Најстарију фазу чини тробродна рановизантијска базилика на чијим је темељима је изграђена црква у XIV веку. Њу су Османлије разориле и налазила се у рушевинама све до средине XVII века, када је Велимир Ђонлић подухватио да је обнови. Садржај у натпису тачно одражава стање – црква је у целини изграђена у XVII веку. Ктиторски натпис, међутим, није меродаван за старину црквишта.

Постоје неке индиције које указију на могућност да је у Кузмичеву црква Св. Николе само обновљена. Већ је запажено да је њена основа  готово индентична са основом  Св. Николе у Рудном. Историјске околности би могле да оснаже такву претпоставку. Оба насеља су несумњиво постојала у средњем веку и припадала су рударској области Голије. Вероватно је да су већ имала своје цркве.

Натпис на цркви у селу Кузмичеву садржи и неке нове податке за историју рашке митрополије. Наиме, наводи се да је цркву 1597. године осветио митрополит рашки кир Висарион. Он није непозната личност у историји, али је хронолошка неодређеност вести о њему знатно сужавала поглед на епоху којој је припадао. Митрополит  Висарион је стекао тачно место у редоследу рашких митрополита само захваљујући темељним истраживањима И. Руварца. Он је утврдио да постоје два записа  која сведоче о његовој делатности. По једноме, он је обновио похарани и порушени манастир Градац, задужбину краљице Јелене. Том приликом је приложио књиге, међу њима и Црнојевићев Октоих и Октоих петогласник. То је већ указивало на другу XVI века. Други запис потиче из Псалтира манастира Пиве, који је томе манастиру даровао Висарион, митрополит рашки и старовлашки. Ту стоји и податак да је он био родом из Пиве. На основу тих појединости  И. Руварац је закључио да је митрополит Висарион  „живео после 1586. године, пошто је те године  Пивска обитељ, којој је он онај псалтир приложио, била дограђена”.

Запис из Кузмичева допуњује вести о митрополиту Висариону  пре свега јасним хронолошким податком. Он је 1597. године још био на том положај. Поред тога, он је у натпису означен као „митрополит рашки”, док је у наведеном  запису на Псалтиру манастиру Пиве представљен као „митрополит рашки и старовлашки” . Изгледа да је у његово време дошло до значајних промена у животу рашке митрополије. Оне се могу назрети само делимично. Наиме, у једном запису из 1578. године помиње се митрополит вучитрнски Јоасаф.

За сада се ништа одређеније не може рећи о околностима под којима су се мењали стари оквири рашке митрополије, још мање о њеном тачном опсегу у појединим раздобљима. Нешто више података пружа доста касније турски попис  прихода које је Османско царство убирало од Пећке патријаршије средином XVII века (1640 – 1655). Ту се, међу осталима, наводи „митрополија ђаура области Новог Пазара, и Сенице, и Вучитрна, и Брвеника, и  Беласице”. Изричито је затим забележено одвајање Вучитрна и Беласице  у посебну митрополију. Ту стоји да је „наређено да се постави посебан митрополит” за област  Вучитрна и Беласице.

Прецизна хронологија  промена  не да се увек утврдити, јасан је једино начин на који су оне вршене – наредбом и силом турске су власти мењале стару црквену организацију и наметале дажбине по своме нахођењу. Тако је, на пример, средином XVII века митрополит Максим за умањену територију своје епархије био дужан да плаћа на име пешкеша 45 дуката, као и раније, док је Виктор, митрополит Вучитрна и Беласице плаћао посебан пешкаш од 15 дуката.

Црква св. Николе увучена је међу јужне шумовите огранке Голије. Она је једнобродна грађевина. Правоугаоне основе с олтарском апсидом полукружног облика изведеном директним заобљавањем бочних страна указују на чињеницу да је црква врло архаично конципирана.  Величина основе, мерена по спољашној страни темеља, износи 8,77м са 4,5м. Пресведена је полуобличастим сводом.  Падају у очи две нише, једна на северном а друга на јужном зиду, обе симетрично израђене у стилу исламске архитектуре. Од живописа којим је црква била украшена нису сачувани ни трагови.

Претпоставља се да се фрагменти фресака налазе испод садашњег слоја малтера.

Повратак на врх

Црква Св. Николе у Кузмичеву је изграђена крајем XVII века на подручју које је остало у оквирима рашке митрополије. Вероватно стога је у натпису  Висарион  означен само као митрополит Рашки.

Галерија


  • Приредио:

    Миломир Рашковић

  • Фото:

    Бојан Миловић

  • Литература:

    Десанка Милошевић, Јован Нешковић, Ђурђеви ступови, Републички завод за заштиту споменика Београд, 1987, 7 – 61 .


copyright © 2011-2021. Encyclopedia Rascia, Енциклопедија Рашких предела, сва права заштићена.
Забрањено је свако преузимање, копирања садржаја сајта без претходне сагласности.