Пећински манастир Арх. Михаила

Остаци пећинског манастира арханђела Михаила леже под источном литицом брега изнад ушћа Себечевске реке у Рашку, под бедемима касноантичке и средњовековне тврђаве.

Овај локалитет, који припада археолошком комплексу средњовековног Раса, налази се 10 км западно од Новог Пазара, а око 5 км низводно од извора реке Рашке. Пажњу истраживача почео је да привлачи током педесетих и шездесетих година прошлог столећа.

Прва систематска истраживања локалитета, започета 1974. а окончана 1977. године, вршена су под руководством Ђурђа Бошковића. Том приликом, дошло се до важних, још увек незаобилазних резултата, о физичким структурама и хронологији настанка и трајања Арханђелског манастира. По окончању ових теренских, а у циљу што целовитијег сагледавања комплекса, учињен је додатни напор, да се истраживањима обухвате и пећине у непосредној околини манастира, у којима су уочени трагови зидова. У неком од приступачних окапина, запажени су почетком осамдесетих година цртежи и записи урезани у стенама, од којих су неки снимљени и публиковани.

У току 1983 – 1984. године ова грађа систематски је проучена и документована. Те исте деценије, сви до тада познати резултати о пећинском манастиру арханђела Михаила укратко су изложени у научно – популарној монографији о тврђави Рас. Допунска проучавања локалитета, која су обухватила испитивање неприступачних пећина – испосница у околини манастира, аутори су извршили у току 1998. године, чиме су створени предуслови да се приступи обухватном тумачењу овог занимљивог пештерског комплекса.

Изворна грађа о манастиру арханђела Михаила изузетно је оскудна. По мишљењу већине досадашњих истраживача, на једну од пећина овог комплекса односио би се  познати запис старца Симеона из 1202. године, који се налази у Вукановом јеванђељу.

Драгоцено сведочанство о посвети манаастира, али и његовом стању у последњим деценијама 17. столећа, забележено је у сећањима Николе Бошковића. Приповедајући о рашким старинама, он помиње већ разрушен манастир под стеном, са црквом  арханђела Михаила. Храмовну посвету светилишта потврђује и један од записа – сграфита на стенама крај манастира који, највероватније, такође потиче из 17. века.

Током археолошких истраживања комплекса касноантичког и средњовековног Раса, у оквирима бедема утврђења нису откривени остаци цркава. Здања сакралне намене чини се да су подизана искључиво изван тврђаве. Таква пракса успостављена је још у доба касне антике, о чему сведочи велика рановизантијска базилика, која се налази у подножју утврђења, на десној обали Рашке. Један обичај продужио се, изгледа, и у средњем веку. Једнобродна црква на падинама Оџева, смештена изнад леве обале Рашке, а тачно преко тврђаве Рас, подигнута је негде у другој половини 12. века, на месту старије некрополе.

Међу сакралним грађевинама у комплексу Раса, посебно место и значај има пећински манастир арханђела Михаила. У питању је сложена целина која се, шире посматрано, састоји из два основна садржаја: самог манастира и адаптираних пећина – испосница у његовој ближој или даљој околини. У средишту овог пештерног комплекса налазио се манастир, изграђен у једној пространој окапини на источној страни брега, под окомитом стеновитом литицом, која је у народу позната под називом „Вилин разбој”.

Дужина окапине је преко 40 м, а просечна ширина 6 – 10 м, не рачунајући споредне канале који дубље улазе у стеновити масив, док јој је висина 23 м. Зараван у окапини обухвата површину од око 280 метара квадратна. Налази се на висини између кота 610 – 620 м, односно око 50 м изнад нивоа речне обале, према којој се спушта стрма стеновита падина. У оквиру окапине издвајају се два  нешто дубља простора, која су истраживачи означили као посебне пећине повезане предпростором, односно самом заравни окапине. Јужна, „велика пећина“, пространија је само у равни пода од „мале пећине”, која је са западне стране. Простор „мале пећине” у том приземном нивоу доста је скучен, али је зато у свом горњем, високом делу, знатно разуђенији и пространији. Ове природне одлике битно су утицале на распоред здања манастирског комплекса и предодредиле његове везе са утврђењем на брегу и суседним испосницама.

Посматран у целини, коплекс је доста тешко приступачан. Ка западу и југу издижу се окомите литице са превисима на појединим местима, док се према југоистоку спушта стрма падина – тако да прилаз са тих страна није био могућ. Манастиру се релативно лако може прићи само са северне стране. Будући да је простор окапине према истоку био затворен оградним или одбрамбеним зидом, улазни комплекс налазио се, највероватније, у самом североисточном углу. Остаци овог обимног зида веома су слабо очувани, најчешће у виду засека у стени и трагова малтерне масе. Судећи по неким боље очуваним фрагментима, могло се закључити да је био грађен ломљеним каменом у неправилном слогу, уз употребу белог кречног малтера трошне структуре, сличног ономе из неких од зидова са Градине.

Простор окапине, односно некадашњег пећинског манастира, у целини је археолошки истражен. Осим налаза трагова праисторијског слоја, ограниченог искључиво на простор тзв. „ велике пећине”, константована су и три средњовековна хоризонта коришћена овога сакралног простора. Најстаријем и без сумње најзначајнијем припадала би првобитна здања манастирског комплекса. Други хоризонт обележен је претварањем опустошеног простора манастира у некрополу, док најмлађи означава поновну обнову манастира и његово коначно рушење.

Најстаријем и за наша разматрања најзначајнијем хоризонту може се сасвим поуздано приписати манастирска црква са остацима још два занимљива здања – цистерном и житницом, као и трагови дрвених конструкција у тзв. „малој пећини”. Сама црква налазила се у јужном делу окапине, и својим корпусом затварала је „велику пећину”. Прилагођена конфигурацији терена, имала је неуобичајену оријентацију, са олтаром постављеним  према северу. Својом западном страном, подвучена је под каменити свод пећине, где је преостао једини боље очувани део овог здања.

Према положају надземних остатака зидова, фрагмената темеља или њихових трагова уклесаних у стеновито тло, поуздано је уочен некадашњи план ове малене цркве. Она је била готово квадратне основе, ширине око 6, а дужине 7 м, укључујући и олтарску апсиду, од које су откривени трагови темеља. Унутрашњи простор рашлањен је пиластрима на олтар и релативно мали наос. Ови пиластри носили су прислоњене луке дуж западног и источног зида, на које се ослањао полуобличасти свод. Судећи по трагу који је остао на стени, конструкција му је била делимично деформисана изнад јужног зида, што је очигледно условљено положајем каменитог масива. Над сводом се налазио једноводни кров, од којег су остали јасно уочљиви трагови косих, дубоко усечених жљебова у западном и јужном чеоном делу камене громаде. Жљеб са јужне стране завршава се  четвртастим усеком, односно лежиштем за греду која се пружала преко источног зида и служила за ослонац кровној конструкцији. Нема елемената који би поуздано указивали на постојање куполе мада је таква могућност наговештавана у току истраживачког процеса. Мала манастирска црква грађена је кречним малтером и ломљеним, притесаним каменом, сложеним у релативно правилне редове. Прислоњени луци били су од сиге, а судећи према налазима из шута, на исти начин је грађен и свод. Цркви се прилазило из „велике пећине”. Њен улаз био је са јужне стране, док су се једини прозори, изузев олтарског, налазили у оквиру сада исчезлог источног зида. Недостатак било каквих трагова камене пластике указује на скромну обраду портала и прозорских отвора.

Унутрашњост цркве била је осликана. На очуваним зидовима преостао је само један мали фрагмент у углу северног пиластра, као и неколико омањих делова са спољне, односно фасадне стране јужног зида. Међутим, на том зидном платну, на грубо дерсованој површини, преко које је наношен фреско малтер, разазнаје се скица стојеће фигуре светитеља – по свему судећи неког светог ратника – рађена једноставним потезима бледом мркоцрвеном бојом. У току ископавања, откривено је око 1200 фрагмената фресака који, по хтонологији настанка и техничким својствима, потучу од два, међусобно сасвим рзличита слоја живописа. Важан податак представља такође чињеница, да су у шуту пронађени сводари сиге са фрескомалтером. Старијем, односно првобитном слоју живописа једна трећина откривених фрагмената. Међу њима, распознају се делови глава и руку, затим различитих драперија и аријерејске одежде. Преостао је, такође, један уломак са Христовим ореолом, као и глава млађе особе са капом, која би могла представљати пастира из сцене Рођења. Иако многобројни, ови фрагменти на жалост не дозвољавају реконструкцију ни најмањих делова првобитног живописа. Са друге стране, сасвим су јасно дефинисана његова технолошко – пиктурална својства. Одликују га компактан фреско – малтер, цртеж четкицом рађен црвеним тоном и урезан цртеж. Упадљива је такође, пастуозна моделација чистим тоновима, у неколико слојева, својствена живопису са краја 12. и почетка 13. века. За наш проблем, нарочито је важно запажање, да су боје очуване без икаквих промена, изазваних утицајем влаге, светлости или топлоте – што би водило закључку да је живопис рађен чистим и квалитетним бојама или такође, да није дуго трајало на зидовима храма. Једнако су значајна и запажања о остацима слова са овог живописа. Различитих величина, нека међу њима била су делови сигнатура, док друга потичу сликаних свитака. Поједини њихови облици, по мишљењу истраживача, карактеристични су за крај 12. или сам почетак 13. века.

Осим живописа који је прекривао зидове храма, положај манастира био је обележен и сликом на јужној литици стене, од које је преостало само нешто мало боје на десном ободу и кречни отисак исчезлог фрескомалтера. У питању је правоугаоно поље, димензија 1,65 x 2,50 м, где се, по свему судећи налазио насликан лик патрона манастира – арханђела Михаила.

Структуралну целину са црквом чинила је „велика пећина”, коју су њени зидови највећим делом затварали. Преостали отвори били су преграђени посебним зидовима, од којих један затварао простор између југоисточног  угла цркве и суседне окомите литице, а други је настављао правац северног зида и ослањао се на стеновити масив са западне стране. У оквиру овога зида налазила су се врата на улазу у „велику пећину”, кроз која се прилазило и самој цркви.

Унутрашњи простор пећине релативно је низак и не прелази 4 м. Стене у њеној унутрашњости углавном су природно обликоване, а местимично виде се трагови грубе обраде. У једном делу пећине под чини заравњена стена, а на осталим површинама он је формиран од набијеног ситног камена и речних облутака. Испод овог пода углавном је земља са налазима праисторијске керамике, а над њим слој копактне гари. У западном углу пећине гар је интензивнија, а нарочито, а уочавају се и трагови ватре на стенама, што указује  да је тај простор по овој прилици коришћен као огњиште. Услед дејства ватре и дима читав строп пећине прекривен је са доста чађи. За проветравање овога простора и пролаз дима  чини се да је коришћен отвор, који се једино могао налазити у источном зиду, између цркве и стене.

Главни станбени простор у најстаријој фази живота манастира налазио се, највероватније, у „малој пећини”. Према уклесаним лежиштима за дрвене конструкције и остацима греда може се доста поуздано закључити да је пећина целом својом висином од око 16 м била затворена. О том зиду сведочи неколико притесаних и малтером  повезаних каменова као и остаци који су остали са бочних страна улаза. У горњим зонама, где нема трагова  зидања, то је могла бити бондручна или дрвена конструкција. Иначе, према низовима лежишта греда, од којих је једна остала сачувана, јасно је уочљиво да је здање уграђено у „малу пећину” поред уског приземља имало и три релативно простране етаже.

Првобитном манастирском комплексу припадала су и два објекта, делом укопана у зараван окапине. Уз улаз у „малу пећину” откривена је цистерна правоугаоне основе, димензија 2,60 x 6,50 м. Грађена је веома солидно, са зидовима од ломљеног, притесаног камена, повезаног јаким кречним малтером, а својим најнижим делом укопана је у стеновито тло. Под цистерне састоји се од подлоге, односно компактног малтера  дебљине 5 – 7 цм, изнад које је слој од 3 – 4 цм водонепропусног малтера, са додатком туцане опеке. На исти начин били су обрађени и вертикални зидови. Изнад овог, првобитног, налазе се трагови још једног слоја водонепропустивог малтера од 2 цм, који одговара некој од каснијих обнова. У познијим раздобљима цистерна је у знатној мери разрушена и негирана, како укопом гробова тако и грађењем млађих објеката. Преостали су углавном укопани делови зидова у висини до 0,40 м, тако да јој се некадашња конструкција у целини не може сагледати. По својој прилици, то је већим делом био надземни објекат, пресведен полуобличастим сводом, у који се могла сливати једино кишница са једноводног крова над црквом.

Северно од цистерне откривени су остаци другог мањег објекта , такође делимично укопаног у стену. Истраживачи су га с правом определили као житну јаму, односно житницу. У питању је издужена правоугаона конструкција, унутрашњих димензија 3,60 x 0,95 м, омеђена зидовима дебљине 0,50 м. Под и зидови били су обложени масним кречним малтером без додатака туцане опеке. Судећи по отиску који је остао сачуван  у малтерној оплати, унутрашњи простор житнице био је подељен дрвеном преградом на два једнака дела. Појава водонепропустивог малтера са туцаном опеком, уочена је само на спољном лицу зидова, и то искључиво као горњи слој дерсованих спојница. Слично цистерни, и ова грађевина првобитног манастирског комплекса, у знатној мери је порушена и негирана позније укопаним гробовима. На основу преосталих зидова, очуваних местимично до 0,40 м, тешко је сагледати некадашњи изглед житнице – посебно висину изнад равни тла, као и начин на који је била затворена њена горња површина. Значајно је напоменути, да је простор где се налази житница потпуно сув и наткривен масивом окапине, тако да готово и није изложен закишњавању.

За разлику од објеката првобитног манастирског комплекса, који су оставили своје јасне трагове, слој најстаријег хоризонта нигде поуздано није стратиграфски издвојен. Са једне стране, на то су утицале знатне површине са стеновитим тлом, на којима се културни слој тешко могао задржати, а са друге, укопавање гробова и подизање нових објеката у познијим раздобљима. Стога, о том слоју, који је могао настати у првој етапи живота манастира, сведоче само ретки налази кухињске керамике из стратиграфски измешаних целина. Најчешће, то су уломци лонаца, који су по својим  типолошким одликама истоветни са онима из слојева 12. века из тврђаве на Градини. Има и гвоздених предмета утилитарних облика, који се битно не ратликују од налаза са тврђаве али, будући да потичу из поремећених слојева, тешко их је идвојити од оних из познијих раздобља. Ипак, неке стратиграфске  појединости, значајне за даља хронолошка разматрања запажене су на појединим местима. Према сачуваној документацији, јасно следи да је житница страдала у једном доста раном пожару, чији се траг манифестује у виду слија гари и на читавом околном простору. Овај слој пожара лежи непосредно на првобитној  равни тла  из најстарије фазе живота манастира и допире, до оградног зида, уз који је наслоњен. Трагова пожара има и на стеновитом тлу око цистерне. Нажалост, не располажемо подацима о евентуалним налазима из тог слоја, али стратиграфски то је доста поуздано сведочанство о једном од раних страдања манастира.

Топографски посматрано, пећински манастир није се налазио у оквиру бедема брањеног простора. Био је ограђен сопственим зидом и представљао засебну целину. У нормалним околностима, из манастира се могло изаћи на капију, која је постојала са северне стране, и недалеко одатле прићи бедему Подграђа, где се вероватно налазила источна тврђавска капија. Остаје отворено питање, да ли је постојала и непосредна веза са Подграђем преко литице изнад „ мале пећине”. Таква могућност сасвим је реална, с обзиром да се са последње етаже у овом простору могла извести дрвена конструкција до заравно Подграђа. Постојање ове комуникације било би од нарочитог значаја у случајевима  опсада, када је и манастир у окапини, са својим оградним зидом, представљао  заправо део брањеног простора.Готово је извесно, да је предња линија одбране у виду палисадне ограде или сличних препрека, по облику блиских спољном бедему на Градини, постојала и на падини пред источним бедемом Подграђа. Уколико је наша претпоставка тачна – а она се због огромних осипина није могла археолошки проверити, није искључено да је предња линија одбране обухватала и падину испред манастира.

Са пећинским светилиштем арханђела Михаила биле су у непосредној вези и сада неприступачне испоснице, које се налазе у стеновитом масиву јужно од велике окапине, односно „Великог разбоја”. Најближи манастиру је комплекс „Орлове пећине”, високо издигнут у овиру једног кулоара. Према југу, затвара га окомити масив са малом заравни на врху, сличан огромном природном стубу, односно кули.Сама пећина – испосница  представља заправо дубоку окапину у литици, на висини преко 20 м. Улаз јој је на коти 622,30. Широк је 9 м. а висок око 7,5 м, односно са још једном вишом надстрешницом око 17 м. Изнад ње је вертикална литица до заравни Подграђа, висока 32 м. Дубина окапине не прелази 8,5 м, тако да јој је укупна површина нешто већа од 70м квадратна. У њеној унутрашњости нису уочене накнадне дораде. Над подом у виду природно заравњене стене постоји културни слој, који археолошки није истраживан. Површински налази керамике и ситни уломци стакла подударни су са материјалом откривеним у средњовековном хоризонту утврђења, што хронолошки одговара другој половини 12. века. Улаз у испосницу у „Орловој пећини” није био озидан, већ  затворен лаком конструкцијом. Испред ње, судећи по траговима греда, налазила се дрвена платформа до које су, кроз кулоар, вероватно водиле приступне конструкције. Изнад „Орлове пећине” постоје трагови још једне платформе, са које се могло прићи заравни на врху поменутог стеновитог масива сличног кули.

На овој заравни, која је без приступних конструкција и поменутих платформи природно неприступачна, уочени су трагови зидова. У питању су последњи остаци зиданих конструкција које су тешко пострадале при неком тектонском поремећају, када су се са горњих литица одвојиле велике громаде стена и затрпале средишњи део заравни. На основу видљивих трагова – будући да археолошка ископавања нису вршена – могло се закључити, да се ту налазило једно релативно пространо здање, дугачко 8 – 10 м, од којег је очуван део јужног зида, грађен ломљеним каменом. Преостао је и релативно добро очуван подзид, солидно зидан малтером и каменом, којим је према северу била проширена ова невелика зараван. Посебну занимљивост над овим подзидом представља колонија перуника, за које се сматра да не припадају аутхотоној вегетацији већ представљају култивисани насад. Није искључено да су оне последњи траг баште која се налазила пред пространом зиданом испосницом на врху стене.

Комплекс пећина у народу познат под именом „Очи разбоја”, налази се у јужним литицама истог стеновитог масива. На том делу постоји читав лавиринт канала са више спратова и отвора. Међутим, све ове пећине нису биле подесне за станишта, тако да само у некима од њих постоје трагови људске делатности. У једној од нижих, чији је одсек испред улаза висок 4 – 6м, постоји траг сухозида којим је отвор био затворен. У питању је мала окапина, са полукружним улазом ширине око 2,60, а висине 1,80м. Унутарњи простор јој је релативно мали, и из њега води један окомити канал дугачак 9,5м, до горње, нешто пространије пећине, са отвором у литици димензија 2,4 – 2,1 м. Ове две пећине, у којим нема јасних трагова културног слоја, представљале су, по свему судећи, једну испосницу. Из доње, дрвеним лествицама излазило се у горњу, која је над прилазним каналом, изгледа имала међуспратну конструкцију ослоњену на природну полицу. У самом прилазном каналу запажени су трагови ослонаца дрвених лествица. Може се такође предпоставити, да је и горњи отвор био затворен дрвеном конструкцијом. Остале пећине изгледа нису биле насељене, има индиција да су у двема нижим и лако приступачним налазе трагови културног слоја и накнадне обраде, што би ваљало проверити приликом неких будућих истраживања.

Изван овог комплекса, у стеновитим литицама под Градином, констатована је још једна пећина – испосница са супротне стране реке Рашке, у стенама испод Оџева. Мештани је називају „Јукова пећина”. Доста је пространа и има два отвора. Улазу се може прићи уским стеновитим гребеном, док је други отвор, који се налази над окоитом литицом, потпуно неприступачан. Унутрашњонст пећине је разуђена и местимично висока до 7м. Сондажно јој је истражен само простор око улаза, где је откривена једна хоризонтална греда – по свему судећи, део дрвене конструкције којом је улаз био затворен. Танак културни слој у виду тамномреке земље обиловао је археолошким налазима. У пизању су бројни уломци лонаца домаће продукције, који типолошки углавном одговарају хоризонту из 12.и почетка 13. века са Градине. Ова прелиминарна истраживања показала су да је улазни део пећине био насељен више деценија, али је остало отворено питање, да ли су и до које мере коришћени и остали делови њене простране унутрашњости.

Под Оџевом има још мањих пећина и окапина које нису истраживане. Може се наслутити, да постоје и неке сада засуте сипаром, па остаје отворено питање, да ли је „Јукова пећина” у овом раздобљу једина која је била насељена на простору изнад леве обале Рашке.

Настанак манастирског комплекса у окапини под Градином ранији истраживачи с правом су датовали у другу половину 12. века. На такву могућност указују, најпре, фрагменти старијег слоја живописа који би, као што је већ истакнуто, по својим сликарским и технолошким одликама, могао потицати са краја 12. или из првих година 13. века. У прилог таквом датовању говорили би и неки облици слова са сачуваних фрагмената сигнатура. За ово питање веома је важна чињеница, да налази керамике, који би се могли приписати најстаријем хоризонту, управо одговарају том периоду. Слој 12. века јасно је посведочен и у двема суседним испосницама – Орловој и Јуковој пећини. Стога постоје чврсте основе за уверење, да и испосница у комплексу званом „Очи разбоја” припада истом времену. У сваком случају, датовање овог пештерног комплекса представља један од важних елемената њеног целовитог тумачења. 

Важан а уједно сложен проблем, представља утврђивање времена замирања манастира арханђела Михаила, које окончава најстарије раздобље његовог живота. Јасно је уочено, да је манастир страдао у једном великом пожару. О томе сведоче слој гари око житнице и цистерне, као и трагови горења на околним стенама, нарочито „малој пећини”. У самој цркви, према ономе што се може закључити из стања уломака живописа, пожара изгледа није било. У време када су истраживања комплекса на Трговишту још увек била у почетној етапи, исказано је схватање, да се та велика деструкција догодила крајем 14. века у раздобљу првих турских продора на ово подручје. Међутим, ово мишљење сада би се тешко могло прихватити. Нема никаквих археолошких сведочанстава, да је првобитни манастирски комплекс опстао преко два столећа у свом првобитном облику. Трагови слоја тог најстаријег хоризонта до те мере су скромни, да указују на знатно краће трајање живота на овом простору. У том погледу, посебно је значајан поменути слој гари око житнице и цистерне, који лежи готово непосредно над првобитном равни тла. Са друге стране, уз уломке керамике из 12. или првих деценија 13. века, нема млађих налаза, све до оних са краја 14. или 15. столећа, који би одговарали познијем хоризонту, са некрополом.

Речита су такође запажања, да фрескомалтер старијег слоја није дуго био изложен светлу, односно да је врло рано опао са зидова. Са друге стране, анализа археолошких налаза из околних пећина испосница показује да су све оне напуштене најкасније у првим деценијама 13. века. Уз свођење свих сазнања, отвара се питање да ли је пећински манастир архангела Михаила преживео разарање утврђења на Градини, или је и сам страдао том приликом. Поузданог одговора на ово питање ипак нема. Манастирска здања, по свему судећи, могла су страдатитом приликом, али сама црква, бар када је у питању њена архитектура, изгледа није претрпела знатнија оштећења. Међутим, након разарања тврђаве, у пустоши која ће током читавог наредног столећа завалдати на простору уз ушће Себечевске реке у Рашку, и мала пећинска црква можда је привремено запустела.

Заснивање Трговишта, неве насеобине крај леве обале Рашке, које је поуздано посведочено већ крајем прве половине 14. века, означиће нову етапу у животу старог пећинског светилишта. У том раздобу, уз некадашњу малу манастирску цркву образовала се некропола. За сахрањивање је коришћена читава зараван окапине, тако да су гробови укопавани и у рушевине првобитних манастирских здања. Како је већ истакнуто, преостали трагови зидова житнице и цистерне испресецани су овим укопима. На некрополи у окапини откривено је укупно 25 гробова, али је било и дислоцираних скелета, тако да се при антрополошкој анализи дошло до укупног броја од 34 сахрањене особе. Од тога већину чине мушкарци (23) углавном средње и позне старосне доби, затим деца (7) и свега једна средовечна жена, док се код три скелета антрополошке одлике нису могле препознати. У већини случајева, константовано је релативно плитко сахрањивање у дрвеним ковчезима. Ређе, рака је била ограђена насатично потављеним плочастим каменом. Уз покојнике нису полагани гробни прилози. Изузетак представља само гроб 7, где је крај лобање откривена стаклена боца са издуженим тордираним вратом. Слична посуда, у истом положају, пронађена је и у једном гробу на источној некрополи  Трговишта (локалитет Табачина). Боце овог облика, познате као „манасијански тип”, налажане су и на другим локалитетима средњовековне Србије. Углавном су датоване у 15. век, мада њихова нешто ранија појава као ни дуже трајање нису искључени.

Изнад неколико гробова откривена су надгробна обележја  у виду грубо обрађених плоча, понекад састављених од више неједнаких комада. Очуване су и три фрагментоване, финије обрађене камене плоче са стилизованом  рељефном фигуром покојника. По свом облику, оне су сличне плочама са осталих некропола Трговишта, а представљају и ширу појаву карактеристичну за подручје југозападне Србије. Према својим типолошким одликама датују се у раздобље од краја 14. до у 16. век, при чему би примерци са некрополе уз цркву архангела Михаила одговарале једној од млађих варијанти.

Занимљива појава, која сада остаје без утемељеног објашњења, уочена је у односу на оријентацију гробова. У том смислу издвајају се две различите, али хомогене скупине. Група од 10 гробова ближих цркви, сасвим је правилно постављена по оси запад – исток. Остали гробови, који су укопани на простору некадашње житнице, као и између оградног зида и цистерне, положени су на правцу југ – север, задржавајући тако правилан однос према самој цркви, али одступајући од регуларне орјентације. Судећи по самом начину сахрањивања, надгробним обележјима и положају зидова познијих здања, очигледно је да су у питању гробови из истог раздобља. Према структури сахрањувања, где има жена а нарочито деце, не може се говорити о монашком гробљу. Очигледно, на некрополи су се сахрањивали неки од становника Трговишта. Могло би се помишљати да су у питању гробља двају породица које су стекле привилегију да се сахране уз старо, угледно светилиште. Са друге стране, мали проценат женских скелета не би ишао у прилог таквој предпоставци. Поуздано датовање некрополе тешко је извршити, с обзиром на малобројност надгробних обележја, а нарочито гробних прилога. Ни један од откривених гробова не би се могао приписати најстаријем раздобљу живота манастира, будући да су сви укопани у слојеве и рушевине старијих здања. Отворено је питање, када започне сахрањивање на простору уз пећински храм. Према откривеним археолошким налазима, чини нам се да то не би могло бити пре 15. века, а сахрањивање је настављено и у првој половини 16. века, све до поновне обнове манастира.

У најмлађем, односно последњем раздобљу пред коначно уништење, манастир арханђела Михаила темељно је обновљен. О томе сведоче сведоче сасвим поуздани археолошки налази. На првом месту, обновљена је стара манастирска црква, која је том приликом поново осликана. Од овог живописа преостало је око осамстотина фрагмената. Међу њима, преовлађају уломци са црном позадином и сликаним бордурама, али су такође сачувани комади на којима се распознаје архијерејска одежда, елементи архитектуре сликани сивом и ружичастом, затм главе са косом, брадом и ореолима. У односу на старији, првобитни слој, овај живопис одликује се сасвим другачијом технологијом. Нови фреско малтер видно је тањи, ситнозрнасте је структуре и веома је компактан. Различит је и сликарски поступак. Својствен му је урезан цртеж и основни потез  рађен је црвеном бојом. Бојени слој млађег живописа има препознатљиве одлике сликарства позног 16. века – када опада квалитет колорита, а креч се користи за мешање боја ради добијања жељених нијанси. Изљуспани фрагменти указују да је сликање завршавано у секо техници.

Најмлађем хоризонту у „у великој пећини” одговарају остаци једне зидане пећи. Над подом и старијим слојем гари, наспрам југозападног угла цркве, откривена је субструкција квадратне основе, грађена каменом и прислоњена уз стену, као и расути уломци једноставних керамичких пећњака, карактеристичних за 16 – 17.век. Коришћење „мале пећине”, односно њених горњих етажа у овом раздобљу није извесно, будући да поузданих сведочанстава о томе нема. У предњем делу њеног уског приземља нађени су остаци каменог ограђеног огњишта, чија је гар прелазила преко једног од гробова, укопаног у том простору током претходног периода. Судећи по налазима керамике, фајанса и животињских костију, задњи део, који се у виду сифона дање увлачи у стеновити масив, коришћен је као отпадни простор.

Главна стамбена здања обновљеног манастира налазила су се на самој заравни окапине. Њихови трагови леже преко остатака цистерне и житнице, као и гробова позније некрополе. У питању су остаци зидова грађених веома трошним малтером и ломљеним каменом, чији су правци пружања углавном управни на западни, стеновити масив. У питању су изгледа биле две основне грађевине, рађене у бондруку на каменој субструкцији. Западном страном ослањале су се на стену, где су уочљиви трагови конструкција. Једна од ових зграда, издужене правоугаоне основе, преграђивала је простор окапине у правцу запад – исток и затварала улаз у „малу пећину”. Са јужне стране, према цркви, имала је трем са дрвеним дирецима, чије су камене базе углавном остале очуване. Судећи по остацима на стени, грађевина је имала приземље и спрат. Друга зграда, исте висине, била је својом дужом страном ослоњена на стену, у коју је, у приземној етажи, било уклесано огњиште. Трагови зидова који секу некадашњу житницу указују на могућност, да је постојала још једна мања зграда ослоњена на оградни зид.

Архелошки остаци приписани најмлађем хоризонту – а нарочито млађи слој живописа и уломци керамике – поуздано се датују у раздобље друге половине 16 и 17.век. То непобитно указује да је негде у ово време извршена обнова Арханђелског манастира. Оживљавање старог светилишта потврђује и једна особена врста грађе. У питању су сграфити – записи и цртежи, који се налазе на околним стенама и у приступачним окапинама. Записи, урезани танком оштром алатком, углавном тешко читљиви, груписани су у близини манастира. Њих десетак, на основу исписане године, може се поуздано определити у прву половину 17. века. Садржај ових записа углавном је устаљен. Преовлађују белешке посетилаца – поклоника, али има и таквих које су саставили локални житељи, међу њима и неки Јован „Трговиштанин”. Исказане уобичајеним формулама „да се знаде када приде...”, ове белешке имале су за циљ да овековече посету одређене личности, и њене побожне намере. Логично је стога, што се на литицама стена око Арханђелског манастира сачувало много имена, како клирика, тако и лаика. Неки Велимир урезао је своје име чак четири пута, на различитим местима. Поједини записи говоре о невољама становника Трговишта, који су се пред турским насиљем склањали у теже приступачне пећине под Градином. Нарочито су занимљиве личне белешке, које се  по правилу налазе на склоњеним, врлетним локацијама. Такав је непотписан запис који каже „Помени Господи матеру моју”, или белешка о несрећнику, данас нечитког имена, који је на једној од литица „сломио врат”.

Цртежи, изведени невешто и наивно, кадкад на самој граници апстракције, тематски су релативно разноврсни. Међу представама преузетим из „званичне” уметности Цркве, провлађују ликови Богородице, али и других светаца заштитника – уз које су понекад приказани ликови у ставу молитвеног обраћања. Бројне су и представе криптограма, са јасном профилактичком функцијом. У окапинама и литицама око Арханђелског манастира сачувало се много  схематизованих „портрета” побожних посетилаца. Неки од њих, приказали су свој лик унутар пећине, која је увек предочена помоћу оштрих, изломљених линија, компонованих у виду троугла. Сигурно није случајна појава, да се удаљавањем од манастира, увећава број цртежа чији садржај не одговара репертоару „хришћанске иконографије”. Тако се у једној од окапина у подножју масива званог „Очи разбоја”, јављају представе коњаника под оружјем, као и астралних знакова чије тачно значење још увек измиче нашем разумевању. На сличан начин, тешко је сагледати прави смисао цртежа на врху једне шиљате стрме стене, где су, једно поред друго, урезане представе сове и главе ђавола.

Изворна грађа о манастиру арханђела Михаила изузетно је оскудна. По мишљењу већине досадашњих истраживача, на једну од пећина овог комплекса односио би се  познати запис старца Симеона из 1202. године, који се налази у Вукановом јеванђељу.  Драгоцено сведочанство о посвети манаастира, али и његовом стању у последњим деценијама XVII столећа.

Галерија


  • Приредио:

    Миломир Рашковић

  • Фото:

    Бојан Миловић

  • Литература:

    Марко Поповић, Пећинска лавра арханђела Михаила у Расу, Новопазарски зборник бр.22, Нови Пазар 1998, 15 – 40.


copyright © 2011-2021. Encyclopedia Rascia, Енциклопедија Рашких предела, сва права заштићена.
Забрањено је свако преузимање, копирања садржаја сајта без претходне сагласности.