Алтун-алем џамија

По др Андреји Андрејевићу, историчару уметности из Београда, који је, на њему својствен начин, проучио Алтун – алем џамију у Новом Пазару, њену историјску и уметничку вредност, то је једна од најлепших грађевина те врсте у Србији.

Алтун – алем џамија (џамија са златним алемом – драгим каменом) налази се на средишњем делу Првомајске улице. Та улица се звала Стамболски (Цариградски) друм, а цео кварт у коме се налази поменута улица, био је познат као Јелеч махала, по Јелечу, средњовековном граду који се налази на Рогозни, у чијем правцу је водила данашња Првомајска улица. Име Јелеч махала се изгубило у XVII веку и уместо тога помињу се џемати Алтум – алем и Ахмед војвода.

Турси путописац Евлија Челеби, који је кроз ове крајеве пропутовао шездесетих година XVII века, записао је: „Џамија која се зове Алтун (алем) џамија стара је богомоља, а налази се у Јелеч махали на Цариградском друму”.

Поуздано знамо да је Алтун – алем џамију саградио, средином XVI века, Муслихедин Абдул Гани, познат још као Мујезин хоџа Ал Медини. Он је познат као градитељ бројних објеката и у другим градовима. У Скопљу је подигао Куршумли хан, џамију, обновио један хамам и имао неколико кућа са више дућана. Саградио је месџид и каравансарај у Мажићима код Звечана. У вакуфнами из 1550. Године наведени су наведени су ови Муслихедин – ефендијини објекти у Новом Пазару: Џамија (Алтун – алем), мектеб у дворишту џамије, три куће за становање имама, познати хан, шест дућана поред хамама, шест кожарских дућана у Табачкој чаршији на обали Рашке, седам млинова поред моста (један од њих је био са седам витлова). Сасвим је сигурно да је градитељ Алтун – алем џамије био богат чим је изградио толико објеката, не само сакралних. Међутим, он је био и врло образован и учен. То потврђује његово звање  - мевлана (мевлана Муслихедин ефендија), а то је почасно звање које  су могли носити само носити само истакнути исламски учењаци и филозофи.

Тачна година изградње ове џамије се не зна али приближно тачна зна. У турском попису из 1528. године помиње се у Новом Пазару махала Мујезин хоџе. Она је тада имала 35, 1540. године 20 и 1604. 30 домаћинстава, како то наводе извори из наведених година. У XVII веку име Мујезин хоџина  махала замењено је именом Алтун – алем махала. Мујезин махала је везана за градитеља Алтун – алем џамије. Она се први пут помиње 1528. године, а у ранијем попису из 1516. године, не помиње се. Према томе, изградњу Алтун – алем џамије и треба ставити између 1516. и 1528. године. У сваком случају та грађевина  из прве половине XVI века, врло је лепа и ретка. У скопским рукописима се наводи та је то изузетно грађевинско дело и да се њој равна могла наћи само у Истамбулу, Једрену и Бруси, те да је на њу подсећао Таш хан (Камени хан) у Скопљу.

Мектеб – поред џамије, мевлана Муслихедин Абдул Гани је дао да се сагради „кућа да се у њој подучава Кур,ану и да се уче мала деца”, како је записано у вакуфнами, где је одређенаи плата учитељу и његовом заменику уз услов да је муалим поуздан, а најбољи међу добрима, постојан, способан, да предаје и поучава.

И ова друга, иначе по рангу знатно нижа задужбина, грађена је са утиснутим печатом монументалности, са циљем да подржава архитектуру оближње џамије. Мектеб уз Алтун – алем џамију је значајан и по томе што је један од два најстарија мектеба некадашњег Босанског пашалука, сачувана до данашњег доба.

Уобичајено је било да се око лепих, особито сакралних објеката, испредају легенде па тако и за Алтун – алем џамију постоји легенда коју је вредно записати:
Aлтуна, Хаџира и Халима, три пашине ћерке, лепотице као џенетске хурије, рођене су и расле у Новом Пазару. Због лепоте, богатства и угледа што су поседовале ове три сестре, нико се није усудио да их запроси, „јер оне су биле рођене само за Стамбол", за царске сараје, а не за Ново Пазар. Дани су текли, време пролазило и чинило своје, а три пашине ћерке, три лепотице, осташе неудате. У годинама пред смрт договориле су се да своје силно богатствооставе у добротворне сврхе. Алтуна је дала средства да се изгради џамија и да носи њено име па отуда Алтун – алем џамија. Хаџира је дала земљу за градско гробље у југозападном делу града па се тај део тада назвао а и данас се зове Хаџет (по дародавцу Хаџири). Најмлађа од сестара Халима дала је средства за изградњу чесме у граду и та чесма се и данас зове, по Халими, Халимача (налази се у Лугу).

Алтун – алем џамија заједно са објектима у непосредној околини чини јединствен комплекс, који се истиче лепотом и старином међу осталим споменицима сакралне исламске архитектуре у Новом Пазару. У џамијском дворишту, опасаном високим зидом од ћерпича смештена је џамија, као централни објекат, зграда мектеба, надстрешница над улазом, са клупама и 50 – ак нишана, од којих њих 29 има епитафе. Двориште је рашчлањено подзидима у два нивоа, нижи на којем се улази у џамију и мектеб и виши, у равни камених софа трема, који представља њихово продужење , широк 10 – ак метара, док дужином попречује двориште и има коту око 60 цм вишу од околног терена.

Наводе је као прву међу најинтересантијим џамијама у Новом Пазару и Евлија Челеби и аустријски дипломата Теодор Ипен, стављајући је тако и испред задужбине Иса бега Исаковића. Анализирајући архитектуру до данас сачуваних џамија јасно је уочљив њен јак утицај на обликовање појединих елемената као што су тремови, минарети, обрада отвора, декоративна пластика.

Алтун – алем џамија спада у ред мањих једнопросторних куполних џамија са двотравејним тремом. Молитвени простор, који има облик скоро правилног кубуса, покрива ниска и просторна калота. Прелаз из квадратне основе у кружни прстен тамбура изведен је преко широких сферних троуглова, пандатифа, чије ивице оцртавају плитки и у темену преломљени луци. Унутрашњи простор осветљава по 4 прозорска отвора на сваком од обимних зидова, осим према трему где постоји само један, као и 3 прозора у тамбуру куполе. Фасаде глаавног дела џамије, изузев оне према трему, обрађене су алтернацијом  хоризонталних редова опека и поља уоквирених насатице уграђеним опекама, која у малтееру имитирају правилне квадере жућкастог пешчара. На исти начин првобитно је био обрађен и осмоугаони тамбур главне куполе, и тамбури куполица над тремом. Кровни венац је изведен са два реда  зупчасто постављених опека. Скроман портал и сви прозори имају оквире од обрађеног камена. У ентеријеру је од тог камена  исклесан једноставан мимбер и лепо профилисан оквир михраба са нишом која се завршава сталактитним украсима. Махвил је постављен целом дужином северозападног зида, а изведен је од дрвета.

Трем покривен двема  слепим куполицама на неубичајен начин је затворен са своје десне стране зидом који представља продужетак југозападног зида главног дела џамије. Уз њега је прислоњен минарет, у који се улази кроз ниски, лучно засведени отвор, наглашен декоративном нишом. С обзиром да је реч о двотравејном трему портал је постављен ексцентрично, према северном углу објекта, док је десно формирана већа површина у висини издигнутих камених софа, за обављање молитве, и са сопственим михрабом. Фасде трема другачије су обрађене од главног дела џамије. Изведене су од пажљиво обрађених квадера пешчара жућкасте боје и при врху су украшене профилисаним каменим кровним венцем, који се надовезује на венац од опеке, пошто су ова два дела џамије једнаке висине. Испод венца се налазе анкероване гвоздене конзолне куке, које су највероватније, служиле као носачи за греду кровне конструкције некадашњег отвореног, предњег трема. Није познато када је насут ниво испред џамије у равни софа, односно када је био дограђен дрвени трем, али то свакако додатно указује на значај и посећеност џамије.

Дванаестострани, не посебно витак, минарет изведен је, као и трем од квадера пешчара. Високо подножје минарета украшено је при врху фризом слепих аркадица и прстенастим венцем. Испод шерефета исклесана су три реда сталактитних украса. Лепоти џамије доприноси пластична декорација, која је мало заступљена у ентеријеру, али је зато изведена на базама и капителима стубова, код сталактитних украса, на парапетним плочама шерефета. По ободу декоративне нише у трему изведен је мотив кристаластог саћа, а у прстенвима купола, по њиховом целом обиму, изведени су плитки фризови сараценских лукова.

О Алтун – алем џамији најцеловитију анализу је сачинио др Андреј Андрејевић, који је сагледао њено место у оквирима исламске монументалне уметности. Он је дошао до закључка да су приликом градње преузете у општем плану тековине старе брусанске архитектуре, а у детаљима као што су плитко резана пластика и византијски начин обраде фасаде тековине раноцариградског уметничког израза. Такође је забележено и следеће: „Концепција овог типа џамије са двотравејним тремом пренета је у наше крајеве из великих центара османске престоничке уметности, тј. од неимара који су формирани у искусним градитељским радиоицама Једрена, односно Истанбула” . Један од оних који су омогућили да се у наше крајеве донесе овај редак и архаични тип џамије, свакако је ктитор Алтун – алем џамије мевлана Муслихудин Абдул – Гани, који је путем вакуфа завештао још две веома сличне џамије, у Мажићима код Старог Трга и у Скопљу.

Зидови главног зида џамије зидани су притесаним и ломљеним каменом, са редовима опеке, као либежним слојем. Куполе и лукови су изведени од танке опеке, као и сферни троуглови у које су, због акустике, узиђивани земљани лончићи, дном окренути према лицу зида. Џамију су зидале две групе мајстора. Минарет, облагање фасде трема и пластичну декорацију радили су мајстори звани ташчије ( таш – камен ), изванредног клесарског умећа. Друга дружина није била баш у потпуности вична зидању појединих делова овог куполног здања, што се могло видети по грешкама код зидања пандатифа, ивица лукова. На неколико места су кориговани започети или већ изведени зидани делови, по чему се може закључити да је вршен повремени надзор. На пример, на одређеној висини је заустављено зидање два прозорска отвора према трема трему у горњој зони и они су зазидани, а код свих прозора у истој зони су смањене висине, скраћивани су лукови, измењен изглед прозора према трему. Утврђене су две врсте кречних малтера. Првобитни малтер карактеристичне ружичасте боје, који у површинском делу прелази у белу, по квалитету и чврстоћи се може мерити са фреско малтером. Други малтер беле боје, са знатним садржајем длаке наношен је приликом обнове џамије на зидове и лукове, као и на фасаде главног дела.

Истраживањима се дошло до закључка да џамија првобитно, највероватније, није била осликана. Пронађени су само фрагментарно цртеж у михрабској ниши, који би требало представљати декоративни цитат из Курана и геометријски орнамент насликан црним тушем у облику шестокраких звезда, у декоративној ниши, изнад уласка у минарет. Затечена зидна декорација је оцењена као исувише рустична  и млада да би се штитила. Цртеж у ниши је конзервиран и даје податак о првобитној боји зидова трема.

Мектеб припада развијеном типу мектеба, који поред учионице за ђаке и улазног простора имају и просторију за учитеља. Приземље и спрат су истог диспозиционог решења, имају по једну већу и мању просторију, те ајат и чардак. Габарит објекта је правоугаоник  проширен на јужној страни за ширину степеништа. Већа просторија у приземљу, приближно квадратне основе служила је првобитно као подрум, али се у новије време користи као гасулхана, за обредно купање мртвих, док се у мањој просторији узима абдес пре молитве. На спрат води отворено дрвено степениште у пространи чардак, отворен ка главној фасади, из којег се улази у учионицу и собу учитеља, муалима. Учионички део је целокупан грађен од камена и опеке, осим зида према чардаку, док је преостали део објекта решен бондручним системом са испуном од опеке и ћерпича. Међуспратна конструкција је дрвена, као и четвороводни кров. Фасаде мектеба имају различити третман. Најрепрезентативнија је главна, јужна фасада окренута према џамији, која у учионичком делу у свему подржава фасаде главног дела џамије, док део са чардаком и отвореним степеништем има карактеристичне облике и обраду стамбене архитектуре. Остале фасаде су обрађене са мање пажње.

Гробље уз Алтун – алем џамију садржи драгоцен епиграфски материјал. Текстови на нишанима указују да су овде сахрањиване угледне личности, паше, службеници, мудериси, чланови старих новопазарских породица попут Расоваца. Најстарији датирани споменик потиче из 1150. године по хиџри, 1737. године наше ере, а најмлађи из 1339.  (1920) године. Нишани ове некрополе представљају ретке примерке захваљујући богатству њихових облика и декоративне пластике.