Фото: В.ВидосављевићМанастир Сопоћани, задужбина краља Уроша Првог, изграђен је у другој половини XIII века поред извора реке Рашке, у области Раса, средишту српске средњеовековне  државе. Основан је као монашка насеобина, са црквом Свете тројице као најзначајнијим делом. Био је окружен дебелим зидом, уз који су,с унутрашње стране, били распоређени трпезарија са кухињом и низ зграда на чијим  су се спратовима налазиле монашке келије. У манастир се улазило са две стране, кроз широке капије. Унутрашње површине цркве и трпезарије биле су покривене феско сликарством.

Краљ Урош Први био је син Стефана Првовенчаног, а унук Немање, оснивача династије која је владала Србијом преко две стотине година. Господарио  је Србијом од 1243. до 1276. године и био је један од најзначајнијих владара XIII. Мудар, способан и образован, водио је вешто спољну и унутрашњу политику. Учврстио је границе  државе, економски је оснажио и ојачао моћ владара. Сукобљавао се са суседима, Грцима, Бугарима, Мађарима и Дубровником, али се са њима и повезивао, понекад и родбински. У врме његове владавине, уз помоћ рудара Саса, отварани су у Србији рудници олова, бакра и сребра, што је посредством приморских градова појачало трговину с Италијом и доносило знатан приход. Краљ Урош  је био у добрим односима и са православном и са католичком црквом у својој земљи. Залагао се за њихов развој, а оне су га подржавале. Можда су томе  допринели његови најближи сродници, брат Сава Други, архиепископ, мајка Ана Дондоло, Млечанка, и супруга Јелена, Францускиња.

 

Политичке прилике и привредни успон створили су услове за развој културе, уметничког стваралаштва и градитељства, што је омогућило да Србија постане  прави наследник уметности Византије стварајући сопствени стил и традицију. У таквим околностима може се разумети појава Сопоћана са свим вредностима, сликарским и грдитељским, које су се ту њима стекле. Овај манастир одражава дух, стремљења и достигнућа Урошевог времена.

Фреска Светог Апостола Јована у северној певнициНије остала забележена  тачна година оснивања Сопоћана, али се посредно може закључити да је сликање главних делова цркве завршено између 1263. и 1270. године. Архиепископ Сава Други дошао је на чело српске црквене организације 1263.године, а представљен је у поворци архијереја у олтару сопоћанског храма. Урошев син Драгутин оженио се Каталином, угарском принцезом, најкасније 1270. Године, а у припрати је насликан као дечак. Због тога се узима да је сликарство Сопоћана настало око 1265.године. Грађење цркве и манастирских зграда могло је бити обављено и десетак година раније.

Има  разлога  за уверење да је краљ Урош желео да Сопоћани буду катедрална црква. Сигурно је међутим, да су постали маузолеј краљевске породице . Ту су сахрањени Краљева мајка  Ана Дондоло, отац Стефан Првовенчани и брат од стрица велики кнез Ђорђе. На крају осме деценије 1 XIII века у Сопоћанима је сахрањен  и ктитор краљ Урош.

Спољна припрата  са звоником дозидана је нешто доцније. Није позната ни година градње, а ни ктитор. На основу њеног општег склопа и архиктетонских појединости, време настанка могуће је само оквирно предложити. Припада типу отворених припрата,какве се у Србији граде од XIV века, али по просторној  замисли и романичкој обради следи примере старијих пространих здања пред рашким црквама. Изграђена је  највероватније на самом крају XIII века, у преломном раздобљу развоја архиктетуре у Србији, после којег се она више ослања на узоре византијског градитељског наслеђа.  Уз то, у Сопоћанском поменику, за који се сматра да је настао у доба крља Милутина, краљ Урош се назива првим ктитором, што значи да је већ тада постојао и други. Нема података да ли је то био сам Милутин, неки црквени поглавар, или Јелена, краљица мајка. Фреске спољне припрате насликане су после две преправке звоника, у доба краља Душана. На њеним зидовима  представљени су архиепископ Јоаникије, који је на чело цркве дошао 1338, године и Душан, означен као краљ, дакле пре 1346,када је проглашен за цара.

Сопоћани су од оснивања до поткрај XIV  века били значајан и развијен манастир. Забележене су посете  и дарови краља Милутина и краљице Јелене, а нешто од тог богатства откривају нам делови  луксузне керамике и других предмета пронађених приликом археолошких ископавања. На даљу судбину манастира утицале су политичке прилике у којима се нашла цела држава. Прва његова страдања уследила су после косовске битке 1389.године и продора Турака  у Србију. Манастирске зграде су тада порушене и спаљене.

Обнова је извршена у време деспотовине. Измене у грдитељском програму проистекле су из потребе да се манастир боље осигура. Главни улаз је дограђен и постављена још једна капија. Поред њега је дозидана кула. Трпезарија је смањена, вероватно због малог броја монаха, али је манастир морао бити и деље економски јак. На то упућују смишљено и вљано подигнуте зграде са трмовима на северном и јужном делу порте, обрда преправљеног улаза, предмети за употрбу и надгробне плоче са хералдичким ознакама.

У XVI веку калуђери су манастир напуштали пред опасношћу од  Турака, али су се у њега враћали. Приликом једног повлачења однели су у манастир Црну Реку и ковчег са телом Стефана Првовенчаног. Црква је остала без кровног покривача, а спољна припрату је била делимично срушена.

Крај XVI  и почетак XVII века обележава у Сопоћанима влики процват. Он се види у грдитељској активности, најобимној од настанка манастира, у количини и квалитету предмета  за свакодневну употрбу од керамике и метала, разноврсном новцу и др. Црква  је тада добила нов кров, спoљна припрата  je преправљенa, а готово све грађевине у манастире обновљене. На западном делу поново поново је озидана велика кухиња с оставама, а згрде на северу и југу су оправљене. Стамбени део постала су и приземља, тако да се келије образују и у старим тремовима, вероватно да би се сместио већи број монаха. Градитељство овога периода одликују веома добри и многобројни каменорезачки детаљи. За  оквире прозора, камине и посебне конструкције клесан је пешчар. Манастир је морао бити економски јак, јер је за обнову кровова цркве, делимично и кухиње, употрбљен  скупоцен оловни лим. Мноштво предмета  од бојене керамике, изузетних ликовних вредности, најчешће је домаће производње, мада има и увезених.

Турци су 1689. године спалили и порушили манастир, а олово са цркве однели. Више није обнављан. Остао је пуст све до нашег столећа. Црква се полако рушила а остатке околних грађевина засипали су шут и земља.

Фото галерија (2005, 2009, 2010.)

______________________________

Приредио: Миломир Рашковић
Фото: Мирјана Танасковић, Марков Игор, Бојан Миловић.

Литература: Оливера Кандић и Десанка Милошевић - Манастир Сопоћани,Београд 1985; Петар Миланковић, Политикин забавник, 6. април 2007, број 2878.

Додатне информације: UNESKO, Википедија.