Хамам у Новом Пазару

Као један од најтипичнијих облика исламског градитељства треба сматрати хамам, јер је то грађевина профаног, јавног карактера, грашена под знатним утицајем религије и обичаја.

Зато се хамам појављује не само као функционална грађевина, што је свакако њена прва особина, већ као декоративна, па и монументална. Из тих разлога се на многим хамамима, посебно на оним већим у које можемо убројати и новопазарски, могу уочити све основне одлике источњачког неимарства: маштовитост, која се огледа  у богатству облика и украса, умешност у решавању конструктивно – архитектонских питња и смисао да се основна функција допуни и уоквири тако да представља потпун пријатан доживљај.

Тако је са хамамима, односно са њиховим градитељима и задужбинарима, у ове крајеве стигао одјек античког духа, са чијом пропашћу је за много векова била запостављена хигијена и култура тела. Отуда оно чуђење и дивљење, помешано са збуњеношћу и одбијањем, код путника са Запада, који су у 16. и 17. веку путовали кроз турске крајеве и оставили за собом, између осталог, и многе описе турских хамама. Ненавикнути на оваква здања, они их готово са усхићењем описују, као и призоре у њима, али опрезно закључују – да је купање лек и замерају Турцима што се купају више од једном месечно! Ипак, скицирају планове и предлажу да се „започне са увођењем оваквих објеката и по француским кућама”.

Познато је да се овакав благотворни утицај хамама ширио, па су се и немуслимани користили јавним хамамима равноправно са Турцима. Имућнији су их подизали у својим кућама као посебна одељења. На Западу је поменути предлог Француза Грелоа такође у доста случајева прихваћен; била је извесна мода да се у кући направи „турско купатило”. О томе колико су Турци држали до тога да свако веће место има бар по један јавни хамам не треба посебно говорити. Иначе, временски континуитет хамама траје готово до наших дана.

За новопазарски хамам се зна да је активно радио до пре седамдесет година, а у Новопазарској Бањи и данас се користи хамам подигнут на извору топле воде, вероватно у другој половини 16. века. У Јошаничкој Бањи се такође и данас понекад користи мали хамам подигнут у 19. веку, у време кнеза Милоша.

Из свих ових разлога, а и зато што данас имамо мало очуваних хамама у овим крајевима, поготово доста великих  као што је новопазарски, излази да је наш хамам незаслужено остао по страни од ширег интересовања сручне јавности; помиње се у мањим белешкама и неким краћим приказима који су се задњих година појавили. Још већа штета што је и физички био потпуно запуштен.

У поменутим белешкама и приказима извршено је приближно датовање ове грађевине и у томе небисмо могли ни овога пута нешто да изменимо.

Хамам је, дакле, највероватније настао у раздобљу  између шездесетих и осамдесетих година 15. века, као задужбина Иса – бега Исхаковића. Будући да за сада немамо о томе никаквог писаног документа, односно задужбинске повеље, остаје непознато да ли је хамам саграђен још за живота Иса – бега, тј. Пре 1470. године, или после његове смрти, али и у том случају пре 1489. Године, када се Иса – бегов хамам у Новом Пазару већ помиње. Оваквом датовању иде у прилог и чињеница да се здање нашег хамама налази управо на месту где је Иса – бег шездесетих година 15. века основао тадашњи Јени Базар, који се већ 1458. Године помиње као административни центар вилајета. Немамо разлог да посумњамо ни у то да је Евлија Челебија мислио на исти хамам када двеста година касније говори о новопазарском Старом хамаму и хвали његово здање, воду и ваздух.

У  историји архитектуре једине хамамима одговарајуће грађевине биле су римске терме. Наравно, то незначи да порекло хамама трба тражити у њима, али сличност је очита, и то не само по основној функцији, купању, већ и по другим пратећим функцијама. У том погледу терме су биле знатно шире схваћене, нарочито оне веће, са својим просторима за игре, одмарање, скупове, дворанама за дискусије, па чак и библиотекама. Међутим, и хамами су били стецишта где се, поред купања, масирања и слично, могло поседети, попити кафа и поразговарати са пријатењима. Поред тога, у хамамаима су се обављали многи обреди обичајног и верског карактера. Због тога ћемо у опису грађевине новопазарсског хамама који следи, поред уобичајеног турског назива појединих просторија, негде употребити и израз за одговарајући простор терми. То би, можда, могло да помогне оним стручњацима који су се више бавили питањима античког градитељства, у овом случају римског, те ћемо искључиво из тих разлога и употребљавати одговарајуће латинске називе.

Наш хамам се налази у непосредној близини новопазарске тврђаве, на десној обали Рашке. Са северне стране заклоњен Арап – џамијом, а са западне стране, према улици 1. Маја, низом накнадно призиданих занатско – трговачких радњи. Мали трг источно од хамама назива се Стара пијаца, јер се ту некада и налазила пијаца.

То је монументална грађевина чије димензије достижу 26x23м.  Све просторије које служе купању, припреми и одмору после купања, појављују се у оба дела равноправно. Разме се да је оваква концепција простора пружила многе повољности, јер се купање могло обављати без прекидања, сваког дана и за мушке и за женске посетиоце, што се није могло спроводити у једноструким хамамима.

Као код свих већих хамама, тако се и код новопазарског прво ступа у просторију приближно квадратне основе, шадрван, који има функцију чекаонице и свлачионице (apoditerijum). Међутим, треба одмах рећи да је случај  шадрвана код овог хамама доста нејасан, јер он није саграђен истовремено са осталим просторијама, већ накнадно призидан, не зна се када. Његови су зидови само прислоњени уз зидове хамама, што се лако може уочити на фасдама. Поред тога, они нису зидани  наизменично опеком и каменом, као првобитни део хамама, већ само каменом. Код других репрезентативних хамама шадрвани су обично врло раскошно решени простори, са великим куполама звездасто или полигонално перфорираним, тромпама састављеним  од мноштва богато извајаних висуљака, украшеним површинама зидова  и обавезним водоскоком – шадрваном, увек изванредно израђеним, по коме је ова просторија и добила име. Код овог хамама то ниије случај. Водоскок је по казивањима старијих људи који га се сећају, додуше,  постојао и можда је  био добро урађен, али остале појединости не указују на некакву лепоту ових просторија. Над шадрваном мушког и женског дела хамама сада нема никакве кровне конструкције, јер је порушена. Шадрвани са куполама, по правилу, немају прозоре, јер се осветљење добија кроз отворе на куполи, а кд нашег хамама прозори се јављају на свим слободним фасадама шадрвана. У стваралачком смислу, вредност овог дела грађевине је знатно мања  него првобитног дела хамама, чак својом величином гуши његову занимљиву архитектуру, али ове просторије су ипак служиле основној намени, као и шадрвани других хамама. Имали су приземље и спрат. У приземљу се, обично уз кафу, чекало на ред на купање, а на спрату, у ствари галерији, биле су свлачионице – кафази.И сада се могу уочити трагови галерије и степеница којима се на њу излазило.

Шадрвани мушког и женског дела хамама раздвојени су једном дугачком, узаном просторијом, која личи на ходник. Ова просторија, којом се вероватно искључиво користио закупац хамама, има посебан улаз са северне стране, као и женски шедрван, док се у мушки улази улази са источне стране. Сви улази завршени су полукружним каменим луцима.

Основа првобитног дела хамама представља логичан склоп просторија намењених основним функцијама које су се у њима обављале. Све ове просторије леже на хипокаусту (просторија која се загрвала топлим ваздухом ) који је, разуме се, непосредно повезан са ложиштем (ћулхан), те је у њим свакако температура осетно виша него у шедрвану. Прва просторија у коју се из шадрвана улази је капалук (tepidarium). Основна намена ове просторије одмор после купања, нарочито за оне посетиоце који су се купали у пари, јер у овом хамаму је за то било могућности. Поред тога, капалук је зими могао служити као свлачионица, јер је у шадрвану бивало хладно. Под у капалуку, и мушком и женском, није у истој равни, већ има по једно узвишење, од око 40цм, за одмарање. Треба рећи да је капалук женског дела хамама пространији од оног у мушком, што се слаже са са сазнањем Х. Крешављаковића, који наводи да је то најчешћи случај код већине хамама, јер је у женском делу капалук, углавном, преузимао улогу коју најчешће има шадрван, тј. седење, разговор и слично. Најзад, француски путописци наводе да су имучније Туркиње ишле са великом помпом у хамам, користећи се том приликом да покажу своје богатство и лепе хаљине.

Зидови капалука имају, без неког нарочитог реда и конструктивног разлога, нише различите дубине са преломљеним луцима. Оне су, дакле, декоративног карактера. Мушки капалук има над једним делом куполу, а над другим коритасти свод; раздвајају их два јака полукружна лука. Женски, пак, има две куполе које такође раздвајају два лука. Са капалуком су обично повезане мале просторије, нужници – ћенифе.

Из капалука се прелази у једно предворје које се назива мејдан. Ова реч у турском језику има више значења, а основно је: повелик празан простор у граду, поље, трг. Ово значење, условно узето, одговара улози и изгледу ове просторије код хамама. То је највећа просторија хамама, не рачунајући шадрван. Мејдан у мушком делу је већи од оног у женском. Пошто су и ове просторије правоугаоне основе, то нису могле да се покријуједном куполом, која је највећа од свих, па се споља истиче својом висином, а делимично сводом у облику четвртине облице. Свод и куполу, слично као у капалуку, одвајају два благо преломљена лука на које се ослањају. У женском делу мејдан такође има куполу, нешто мању, и полуобличасти свод чије изводнице иду паралелно са дужом страном  просторије , дакле, управно на лук који га одваја од куполе.

Функција мејдана је вишеструка: у њему се чекало ако су просторије за купање заузете, вршила се масажа, а могло се у њему и купати јер је и ту било славина са топлом и хладном водом. Мејдан је штавише, био нека врста козметичког салона. Масирање, односно купање, вршило се на узвишењима која се налазе у оба мејдана, уза зид који их раздваја. Мејдан у мушком делу има у том зиду велико, богато профилисано удубљење, дубоко око 30 цм, које има декоративни значај, а донекле и повећава простор мејдана.

Из мејдана се улази у три просторије за купање, халвате (caldarium ). Израз „халват” може да се примени у доста разних случајева у турском језику, али претежно означава интимније кућне просторије  као што су спаваће собе и слично. Према томе, овај израз није неподесан ни код хамама, јер су и код њега халвати збиља најитимније просторије.

Сви халвати новопазарског хамама су квадратне основе и покривени куполама. У оба дела хамама по један халват је једним полукружно завршеним отвором , у виду прозора, повезан са просторијом у којој се грејала вода. То су „врући” халвати. Ови отвори су раније свакако затворени каквим гвозденим капком , који се могао отворити ако је неко хтео да се купа у пари, или кад је требало штогод поправити у резервоару за топлу воду, у који се једино могло ући.

Пошто су халвати просторије за купање, морали су имати и одговарајућу опрему. Та опрема се састојала од камених чесми, курни, и узвишења, обично у облику четвртине круга, која су се налазила у угловима просторије. Данас нема остатака или трагова ових узвишења (естраде). Можда су била дрвена, покретна, а можда их није ни било, већ се седело или стајало непосредно на поду. Курне су, међутим, готово све сачуване, мада су неке померене са својих места. Оне представљају посебну вредност овог хамама. Свака је начињена од једне мраморне коцке димензија око 40 – 50 цм и украшена различитим пластичним мотивима, на угловима и са стране. Одозго су издубљене и ту се сливала вода, топла или хладна, из двеју славина, а одатле се захватала металним судовима и поливала по телу.

Занимљиво је да се у једном од халвата женског дела хамама налази бетонска када димензија 166x82 цм, дубока око 1м. Судећи по материјалу од којег је изграђена, она је могла настати тек почетком овог века. Раније муслимани нису обичавали да се купају у кади,тако да узроке настанка ове каде трба тражити или у промени навика муслиманских корисника хамама или је можда када служила за ритуално купање Јевреја.

Дуж целе јужне стране хамама налази се узана просторија за грејање воде – хазна. Под хазне је на истој равни као и по хамама, а покривена је полуобличастим сводом и висока је нешто преко 2м. На средини хазне има трагова који говоре да је ту био уграђен бакарни казан  са испупчењем навише, тако да је вода у хазни била око њега. Испод казана се ложила ватра. На тај начин се грејала вода у хазни, а одатле цевима разводила по хамаму. Ложиште је повезано са хипокаустом ,тако да је загрејан ваздух могао да струји испод свих просторија хамама, сем шадрвана. Ово струјање је омогућено  постављањем вертикалних  керамичних цеви кроз зидове, помоћу којих је хипокауст био повезан са спољним ваздухом. Овим путем се свакако одводио и дим из хипокауста.

Уз хзну је, на западној страни,прислоњена мања, сасвим ниска просторија која је служила као резервоар хладне воде (терезија) из које се цевима вода разводила до сваке чесме у хамаму, тако да се могла мешањем вруће и хладне воде добити жељена температура за купање.

Из оваквог функционалног распореда и облика просторија хамама произашли су и његова просторна композиција и коструктивни склоп. Зато се хамам и споља одмах препознаје,пре свега  по игри купола различитих величина, перфорираних  застакљеним шестоугаоним отворима за осветљење. Ова игра купола је у ствари једини архитектонски елемент преко којег се грађевина прожима са околним простором,те тако добија особену силуету. Масивни, слепи зидови, без икаквих отвора,деловали би далеко суморније да нису обрађени смењивањем камена и опеке и завршени венцем од степенасто испуштених опека. Ипак,известан мрачан утисак остаје, и можда ту треба тражити бар део разлога за читав низ мистичних веровања и прича о шејтанима који су склони да хамаме користе за своје несташлуке и чаролије.

Конструктивни склоп хамамаје такође чврсто везан  за његову функционалну концепцију, као што се може видети из претходног описа појединих просторија. Свака је просторија чврсто омеђена, најпре својом наменом,а затим и јаким зидовима. Њихова међусобна веза се остварује једино преко доста тесних врата. У складу са таквим функционалним начелима, конструкција сваке посебне просторије решена је независно од осталих; дакле, не постоји неки међузависан  конструктиван систем. Једино што све конструктивне елементе спаја у целини јесу поменути јаки зидови.

Купола је основни конструктивни елемент који се код овог хамама користи. Свака просторија има бар једну куполу, а сводови и луци се појављују углавном тамо где због правоугаоног облика просторије  треба тај „вишак” површине некако покрити. Чак би се могло говорити о извесној неумешности са којом су такви сводови изведени у односу на савршео направљене куполе. Ипак, то не значи да су они изведени само из потребе да се одређени простори покрију, већ се поуздано може говорити градитељевој свесној тежњи да унутрашњост учини пријатном. Али, кажемо, купола остаје основни коструктивни елемент и њоме је неимар најбоље оперисао.

Саме куполе нису потпуне полулопте, бећ им је центар нешто померен наниже, тако да у ствари представљају лоптин одсечак. То свакако није случајно, и то говори о градитељевом знању, односно осећају за статички однос сила, јер се овом конструкцијом смањује могућност савијања  у самим куполама. Косе силе, које се на тај начин нешто појачавају у ослонцима, и иначе се јављају само углавном у паровима, јер две куполе имају заједнички унутрашњи зид, тако да су хоризонталне компоненте у међусобној равнотежи. Поред тога,зидови су довољно стабилни да могу да приме косе силе тамо где само једна купола оптерећује одређену дужину зида, што је редован случај код спољних зидова. С друге стране, такве сегменте куполе имају блаже преломе  на ослонцу,тако да је унутрашњи простор целовитији и лакше сагледљив.

Прелаз од кружне основе куполе на квадратну основу просторије која је њоме покривена,код већине купола  решена је на класичан начин, пандатифима. Постоје, међутим, четири куполе, све у мушком делу хамама, где је тај конструктивни прелаз другачије решен. Прелазна конструкција код ове четири куполе изведена је помоћу система троугластих површина, оддносно пирамидалних тела, изрезаних од опеке. Ни све четири овако конструисане куполе нису решене  на истоветан начин. По једном начину, купола се у ослонцу дели на шеснаест делова, затим се сваки преко конусног троугла и пирамидалних тела ослања на обимни зид. По другом начину, основа куполе се дели на осам делова, од којих се сваки такође ослања на троугласту површину, у ствари део конуса. Тако се у угловима формирају неке врсте тромпи, али не као део конуса, што је најчешћи случај код тромпи, већ као шупља пирамида која је такође  подухваћена подупирачем уоблику неправилног тетраедра. Упоређено са данашњим конструктивним решењима, овај систем по свом облику личи на наборе, док по свом статичком дејству представља неку врсту просторног  решеткастог носача код којег се јављају искључиво нормалне, аксијалне силе. Неимару хамама је свакако то одговаралозбог особина материјала од којих је ова конструкција изведена, јер конструкције од опеке и малтера, зна се, не подносе савијање, односно затезање.

Ова врста прелазних конструкција од круга ка квадрату иначе је доста стара; сматра се да води порекло архаичне турске древне архитектуре преко брусанске стилске групе у Малој Азији. Та чињеница, с једне стране, говори о старости саме грађевине, односно поткрепљује основане претпоставке да је хамам саграђен у првим двема деценијама постојања Новог Пазара, а с друге стране, намеће питање зашто су само четири куполе овако решене, односно зашто и оне нису конструисане са пандатифима, које је ипак једноставније извести, а статички и конструктивно представљају сасвим логично решење. Чини нам се да би одговор на ово питање трбало тражити у тежњи мајстора да искористи декоративност поменуте'' решетке – набора'', те да и на тај начин учини учини унутрашњост хамама привлачнијом. Оваква предпоставка је утолико прихватљивија  уколико се сетимо вечите тежње источњачких  неимара да конструктивне елементе – тромпе, лукове, сводове, нише – претворе у украсне детаље.

На крају, могло би се закључити да новопазарски хамам знатно излази из оквира локалне вредности и значаја. Он је, уз призренски хамам, за којим нимало не заостаје ни у ком погледу, највећа и најлепша грађевина ове врсте у Србији. Његова је вредност и у ширим размерама знатна, јер ни у другим крајевима  наше земље, као и у нашој ближој околини овакви објекти нису бројни: постоје још свега два који са новопазарским и призренским чине скупину очуваних двоструких хамама. Поред тога, новопазарски хамам је по својој прилици, од свих најстарији. С друге стране, као грађевина особене функције и архитектуре, хамам заслужује значајно место у анализама развоја  градитељства  у нашим крајевима. Спадајући у групу грађевина које су својим значењем у знатној мери утицале на развој савременог градитељства и хигијене тела, културе становања, па и културе грађења, новопазарски хамам ће сигурно и касније бити предмет занимања, проучавања и архитектонско – конзерваторске обраде.