Манастир Црна Река

Лоциран у једном узбудљивом и прелепом природном амбијенту у коме доминирају вертикале сурих стена, сенке мрачних столетних шума и заглушни хук чудне понорнице Црне Реке, овај манастир је настао као изванрендан спој народног неимарства и природе тако да сачињава здање изузетне атрактивности и привлачности.

Манастирски комплекс састоји се од цркве Светих Арханђела, манастирских ћелија, зграде конака, која је служила и за једну од најстаријих рашких школа, звонаре и дрвеног моста који је обезбеђивао прелаз преко речице, односно прилаз манастиру. Црква је свакако најзначајнији објекат. Архитектонски је врло спретно уклопљена с монашким ћелијама у једну целину у којој је дошло до изражаја и осећања градитеља за ритмички распоред маса и њихових способности за симбиозу конструктивних и декоративних елемената. Задивљујуће је како су ктитор и мајстор успели да читав овај комплекс ћелија заједно са црквом увуку под једну високу окомиту стену која је својим пећинским отвором омогућила да се тај амбијент полумрака унесе једна архитектура фолкорног богаства и неимарске лепоте. Најснажнији утисак у овом амбијенту огледа се у осећању сугестивне и ретке мистичности.

Манастир Црна Река код Тутина спада међу оне културно – историјске споменике о којима је, с обзиром на њихов значај и вредност, изузетно мало писано. Ова необично привлачна целина, смештена у изванредно сликовитом амбијенту и суровом пејзажу, у беспућу, до кога су водиле само стазе верника, ретких путописаца и страственика заљубљених у прошлост, био је све до скора потпуно непознат стручној и научној јавности. Све што је о њему до Другог светског рата писано углавном се односило на прошлост, док су архитектонске и сликарске вредности, које су, у ствари, главни чиниоци његовог културног и научног значаја, остале не само несагледне већ и неозначене, чак ни у оном најједноставнијем виду обичних трагалачких казивања у светлу аматерских и лаичких запажања.

Описи манастира, претежно заснивани на легендама и народном предању, нису ниуколико дотицали његове ликовне особине и вредности, нити су се озбиљније бавили питањем његовог настанка. Напомене о постојању живописа и икона сводила су се само да скрену пажњу истраживача, а никако да им пруже неке значајније и одређеније податке. Стога је црноречки манастир са свим својим садржајима за многе стручњаке и научнике дуго био права загонетка. Веома удаљен, забачен и неприступачан, деценијама је чекао да постане откриће. Сабрани подаци из литературе и извора који су указивали на дуговечни живот манстира и на значајна збивања везани за њега, представљали су основу за развијање правног стручног и научног интересовања за овај споменик. Међутим, требало је да прође много времена до појаве првих меродавних саопштења о вредностима ове целине и до публиковања првих исхода стручних и научних истраживања.

Мила Вуловић је обрадила комплекс са архитектонског становништва, покушавши да укаже на неке значајне тренутке из прошлости и да, истовремено, означи време настанка манастира. Не улазећи у питање њеног разматрање манастирских градитељских одлика – где су први пут документовано предочене архитектонске вредности манастира – сматрамо за потребно да у оквиру овог рада, без обзира што је његов предмет зидно сликарство, дамо извесне допуне кад је у питању прошлост споменика.

Одмах треба рећи да нема никаквих поузданих података на основу којих би смо могли да установимо време оснивања манастира. Сви досадашњи наводи о његовом постанку сводили су се на претпоставке. Има међутим, основа за веровање да је црква као пећинска богомоља, која је, свакако, најстаре здање у манастирској целини, настала у средњем веку и то, вероватно, у време када је Стефан Немања у овим крајевима имао престоницу и када је подизао задужбине као што су, на пример, Ђурђеви ступови. Доносећи текст натписа на иконостасу манастирске цркве, Љ. Стојановић истиче да је манастир сазидан и пописан у XIV или XV веку. Неаргументовано навођење М. Лутовца – да црква у Црној Реци по непроученим фрескама „у XIV век”- још један је прилог непоузданом датовању овог споменика.   Чињеница да се Црна Река, колико нам је познато, не спомиње ни у једном средњовековном извору изискује ограде при помисли на настанак манастира у овом раздобљу. То је, по својој прилици, и навело М. Вуловић да каже да су црква и стари конак настали крајем XV или почетком XVI века.

Положај манастира у Црној Реци који је приљубљен уз стену, односно једним својим делом смештен у пећини, веома подсећа на извесне споменике за које се поуздано зна да потичу из средњег века. Тако, на пример, ни једном посматрачу неће измаћи из вида чињеница да црноречки манастир својим положајем неодољиво подсећа на положај коришког манастира код Призрена. И при најопрезнијем размишљању о овој међусобној сличности просторног решења двају манастира, не могу се занемарити неки подаци који могу да укажу на извесну узајмну зависност. Наиме, из житија св. Петра Коришког сазнајемо да се овај популарни светитељ на почетку свог анахоретског живота почео подвизивати управо у Црној Реци. У то време вероватно није постојала црква, већ се овај српски пустиножитељ склањао као испосник на овом култном месту у пећини. Упадљиво је такође, да положај манастира Куманице на Лиму несумњиво подсећа на положај  Црне Реке. За куманички манастир се с разлогом предпоставља да је основан у XII илиXIV веку. Не мање занимљив и по положају готово истоветан с манастиром Црном Реком стоји манастир Ковиље испод планине Јавора у околини Ивањице, чија старија црква, судећи по живопису, потиче из XIII века. И други примери могу да укажу на то да Црна Река, због свог положаја сличног средњовековним споменицима, потиче из ранијег времена ного што нам то сигурни подаци говоре.

Међутим, питање тачнијег одређивања времена оснивања црноречког манастира за сада, ипак, остаје отворено. Што се, пак, тиче настанак живописа стање је знатно одрђеније, што ћемо касније видети.

У изворима из турског периода манастир се доста често спомиње. Из њих сазнајемо важније појединости о животу манастира. По једном сада изгубљеном запису из 1572. године, монаси манастира Корише код Призрена послали су делове моштију св. Петра Коришког у цркву манастира Црне Реке из страха да их Турци не униште. Године 1687, када су настала тешка и несигурна времена турске одмазде, из манастира Сопоћана премештене су мошти Стефана Првовенчаног у Црну Реку. После девет година, тј. 1696, мошти су из Црне Реке враћене у Студеницу.

Изгледа да не може бити сумње у то да је манастир крајем XVII века, као и друге богомоље у овим крајевима, пустошен и да је прекидао свој живот, мада о томе нема стварних података. Доста често се помињу поједине личности везане за манастир. Године 1666. умро је јеромонах овог манастира по имену Гервасије, 1706. и 1709. Спомињу се две књиге из овог манастира. У њима се налазила писарница у којој су писане и преписиване богослужбене књиге; зна се да је 1714. године ту писан један панегерик. Поред писарнице, у манастиру је по својој прилици, радили и школа за школовање монаха. Пре 1716. године код  јермонаха Максима учио је пет година један свештеник по имену Сава, родом из села Витановца код Краљева, а пре 1719. Код истог јеромонаха учио је двадесет година јагодински поп Мијат, родом из Херцег-Новог. Године 1705. спомиње се један Мисаил, еклисар Црне Реке, који је обновио покров светом првовенчаноме краљу Стефану сопоћанском, што се види из натписа на покрову у манастиру Студеници. Да се поједине личности нису благонаклоно односиле према манстиру и његовим реликвијама сведочи нам следећи податак: 1763. године у манастиру је кратко време био неки протосинђел по имену Теофил који је, отишавши некуда, узео крст и остао дужан манастиру; неки поп Јаћим је исте године однео из манастира два крста. Исте године се у манастиру спомињу мошти св. Петра Коришког и наводи да је манастир запустео. За разлику од предходних случајева, манастир је у прошлости имао доста приложника. Тако је 1786. једна жена-сестра неког Шћепана – поклонила манастиру сребрне пафте, две године касније поп Стојан Добринац откупио је књигу апостол од новопазарских мухамеданаца и поклонио је манастиру; 1796. године манастиру је приложио једно житије јеромонах Никодим, а исте године постоље једног путира оковао је неки мајстор Јаблан; 1798. године у манастиру је, за време Јермонаха Софронија, сликана икона св. Богородице. Сачуван је, такође, податак о оправци манастирске цркве: први пут је црква поправљана 1763, а нешто касније други пут. Ову другу поправку извео је мајстор Ананије Миловановић, родом из дежевског села  Дмитрове Реке. Он је истовремено оправио и ћивот св. Петра Коришког и мост преко Сувовара (поток који протиче кроз манастирски круг). Манастирску чесму је 1793. подигао поп Јеремија Арсенијевић – Бјелопољац, за време игумана Софронија, који се, очигледно, врло успешно бринуо о манастиру. Године 1840. у манастиру су, изгледа поново донете мошти св. Петра Коришког из околине Призрена.

Овај преглед до сада познатих и непознатих података, који се односе на манастир и његов живот, само донекле употпуњује представу о његовој, иначе богатој и бурној , али истовремено и мутној прошлости. Целисходност њиховог хронолошког сређивања огледаће се најбоље у подстицању истраживача на нова настојања за потпуније осветљавање историје овог значајног сведочанства нашег културно-уметничког деловања у прошлости.


Архитектура

Манастир Црна Река један је од изузетно ретких наших пећинских манастира који је добро очуван и проучен. Попут других сличних целина у византијском свету, као главне грађевине има цркву и конаке.

Црква је мала, једнобродна грађевина правоугаоне основе са олтарском апсидом на источној страни. У простору цркве, на источној страни, пиластри постављени правцем север - југ и међусобно повезаним луком, издвајају олтарски простор. У њему је једна ниша на северној страни, у источном зиду, обележава део намењен за проскомидију, док је на јужној страни дубока ниша, која је настала, вероватно, услед грађевинског прилагођавања стеновитом пећинском земљишту, имала функцију ђаконикана.

Простор цркве је засвођен полуобличастим сводовима, а олтарска апсида правилном полукалотом. Од отвора су се на грађевини очували уски прозор на апсиди, један прозор северној страни и улаз на западној.

Други део целине манастира – просторије за боравак монаха – архитектонски су обрађене у духу народне архитектуре; стога је, и у том погледу, тешко утврдити хронологију. Начелно би се и тај део манастирске архитектуре морао везати за поменуто време.

Мала једнобродна црква са једном полукружном апсидом на источној страни, засвођена, и зидана од ломљеног камена и кречног малтера, нема посебно обележене паралеле. Њен делимично издвојен олтарски простор представља само једно од могућих решања код тако малих сакралних грађевина. Занатски је коректно изведена. Полукружна апсида потврђује да је на грађење цркве морао утицати неки од већих или мањих рашких споменика са ширег подручја око Црне Реке.

Пећинске просторије за становање и економију не садрже посебна решења која би, са становишта историје манастирске архитектуре, представља било специфичност, било путоказ за утврђивање хронологије. Оне су пример смелих и вештих градитељских импровизација, изузетно живописних у овиру архитектуре пећинских манастира.

Ова необично привлачна целина, смештена у изванредно сликовитом амбијенту и суровом пејзажу, у беспућу, до кога су водиле само стазе верника, ретких путописаца и страственика заљубљених у прошлост, био је све до скора потпуно непознат стручној и научној јавности.

Галерија

Скице и основе


  • Приредио:

    Миломир Рашковић

  • Фото:

    Бојан Миловић

  • Литература:

    - Нови Пазар и околина, Београд 1969, 218-220.
    - Радомир Станић, Зидно сликарство манастира Црна Река, Рашка баштина I, Краљево 1975, 95-98.
    - Марица Шупут, Споменици српског црквеног грaдитељства XVI – XVII век, Београд 1991,273 – 278.


copyright © 2011-2021. Encyclopedia Rascia, Енциклопедија Рашких предела, сва права заштићена.
Забрањено је свако преузимање, копирања садржаја сајта без претходне сагласности.