Манастир Ђурђеви ступови

Недалеко од Новог Пазара, изнад  долина река Рашке и Дежеве, уздиже се над околним брдима  узвишење на чијем врху се налази манастир Ђурђеви ступови. Захваљујући таквом положају, Ђурђеви ступови су постала особена просторна доминанта над ширим подручјем средњовековног Раса, области у којој се одвијао богат  и разноврстан  живот и у којој се у 12. веку формирало и средиште српске средњовековне  државе.

У старом Расу  налазило се  и епископско средиште при цркви Св. апостола (данас познатој као Петрова црква). Ту је био и град Рас, а у месту Дежеву  двор краља Драгутина, можда и првих Немањића. Међу многобројним траговима живота  и споменицима из средњег века у овом крају, истакнуто место имају  Ђурђеви ступови са црквом Св. Ђорђа, подигнути као први већи манастир на подручју старог Раса.

Манастир је саградио Стефан Немања у 12. веку, у тешком и значајном  историјском раздобљу, коме је средњовековна Србија водила борбу за ослобођење од византијске превласти  и остваривање  државне самосталности. Околности које су непосредно претходиле подизању цркве и оснивању манастира описане су у старим биографским текстовима. Тако је према Стефану Првовенчаном, цркву Св.Ђорђа у Расу подигао Стефан Немања у знак захвалности  Светом Ђорђу  зато што се ослободио из пећине–тамнице  у коју су га затворила браћа. После тог сукоба сa браћом, Стефан Немања је преузео власт  великог жупана у Рашкој. Како се се сматра да се тај догађај  збио 1166/67.године, то је највероватније 1167. започето грађење  Ђурђевих ступова. Време завршетка  радова одређено је према ктиторском натпису  који се налазио на западном порталу цркве, чији су делови пронађени приликом археолошких истраживања. Иако сви делови натписа нису пронађени, значајно је да је сачуван онај његов део где се наводи  6679. година од стварања света као година изградње цркве, при чему је утврђено  да је црква завршена у другој половини 1171. године."

Нису потпуно разјашњени сви разлози којима се руководио Стефан Немања као ктитор да манастир подигне на самом врху истакнутог  узвишења и у непосредној близини старије епископске цркве Св. апостола. Мада су поједини манастири у средњем веку подизани  на високим и истакнутим местима, Ђурђеви ступови су остали редак пример манастира средњовековне Србије који је изграђен на таквом положају. С обзиром  да је Стефан Немања  подигао манастир  непосредно после преузимања власти великог жупана, такав неубичајен пложај може се повезати и са одређеним  симболичним   значењем цркве, као и са извесним одбрамбеним функцијама манастира, а можда и са идејом о стварању домаћег верског центра у непосредној близини византијског епископског седишта при Петровој цркви. Уосталом, познато је да је подизање цркава  и манастира  у средњем веку није проистицало само из верских  потреба, већ да је било у тесној вези и са јачањем владареве власти  и другим државничким циљевима . 

Ђурђеви ступови  су у средњем веку били угледан и знаменит манастир. Тако се у Студеничком типику игуман Ђурђевих ступова помиње на првом месту међу игуманима  шест  манастира  који су учествовали у избору игумана  манастира  Студенице. У 13. веку Ђурђеви ступови се помињу као „краљевски манастир”, што је значило да је манастир био потчињен непосредно архиепископу.

На значај манастира указује  и чињеница  да је у манастиру био сахрањен краљ Драгутин, други ктитор Ђурђевих ступова. Иако сви сачувани остаци манастирских грађевина не потичу из времена оснивања  манастира, задржао се основни облик манастира  из тог времена, као и распоред  најважнијих грађевина . Манастир је био обухваћен обимним зидом, а главни улаз се налазио на југозападном углу. На јужној страни  је била трпезарија, а на северној зграде за становање. Из 12. века су и две цистерне уз југозападни угао цркве. Супротно своме значају, Ђурђеви  ступови  не спадају  у ред великих манастира, судећи према величини и броју манастирских грађевина.

Краљ Драгутин, последњи владар из лозе Немањића који је столовао у Расу, био је други  ктитор Ђурђевих ступова, јер су у његово време  у манастиру извођени обимни радови. Једна од најзначајнијих  измена  била је претварање  првобитне  улазне куле  у цркву-капелу, а на југоисточној страни отворен је нов улаз. На источној страни  истовремено је изграђена нова трпезарија  са кухињом. После смрти краља Драгутина у Срему, његово тело пренето је и сахрањено у Ђурђевим  ступовима. Међутим, место гробнице краља Драгутина није утврђено, јер је у 18. веку гробница  опљачкана. Пронађени су једино остаци саркофага  који се налазио или у главној цркви или у краљевој црквици - капели испод ктиторске композиције .

Преломни период  у историји  манастира започиње са турским освајањима. Измењени услови живота у манастиру, дотрајалост појединих  грађевина или њихово рушење условили су доста обимне радове у доба Турака. Тада је потпуно обновљена зграда старе  трпезарије. Обнављана је и нова трпезарија са кухињом, која је пре тога горела, а из темеља је подигнут југоисточни конак поред улаза у манастир. Поправљени су и обимни зидови на јужној, источној  и северној страни. Изграђена је нова улазна капија. Највећи део ових радова изведен је у другој половини 16. века. Према једном податку, манастир је тада имао само петнаест калуђера.

Нову етапу обележило је раздобље аустријско-турских ратова крајем 17. века, откад почиње страдање и разарање манастира. Манастир је напуштен у време повлачења аустријанаца 1689.године. Годину дана доцније, архимандрит Ђурђевих ступова  налазио се у Печују, у Барањи. По повратку Нови Пазар Турци су преузели рушење црквених грађевина. Страдали су тада сви значајнији споменици у околини Новог Пазара: Петрова црква, Сопоћани, Ђурђеви ступови. Обим разарања Ђурђевих ступова био је велик. Манастир је запаљен и у том пожару порушене су скоро све манастирске зграде. И на фасадним зидовима цркве  која је била делимично захваћена пожаром, виде се остаци ватре, као и на деловима западног портала који је том приликом страдао. Неколико година доцније, 1722. почело је преношење камења са Ђурђевих ступова ради зидања тврђаве у  Новом Пазару, али је оно спречено интервенцијом пећког патријарха Мојсија код турских власти у Новом Пазару. У пустом манастиру, на зидовима цркве и капеле, ретки посетиоци записивали су своја имена током 18. и 19. века. У другој половини 19. века манастир је обишло неколико страних путописаца  и оставило његове најстарије описе. Из истог доба потиче и најстарији цртеж Ђурђевих ступова који је начинио Феликс Каниц, из њега се види да је купола цркве била сачувана, али су куле на цркви биле у рушевинама. После напуштања манастира, његов положај  је корошћен као војно упориште  у борбама или у припремама за одбрану Новог Пазара, најпре у 18. веку, затим за време првог српског устанка, а потом и крајем 19. века. На Ђурђевим ступовима  био је утврђен турски положај са топовским батеријама  и у српско-турском рату 1912.године. Тада је са Соколовице, наспрам брда преко реке Дежеве, тучен српски положај, па су Ђурђеви  ступови, иако борбе нису дуго трајале, претрпели нова оштећења.

Стање Ђурђевих  ступова после Првог светског рата  познато је са већег броја фотографија и техничких снимака, јер су тада започета и прва проучавања овог споменика. Црква је у то доба била у рушевинама, капела је оспособљена за потрбе богослужења 1925. године. Такво стање, међутим, није остало непромењено. За време другог светског рата настављено је рушење манастира. Организовале су га окупаторске власти у Новом Пазару  1941. године, а грађевински материјал  коришћен је за изградњу утврђења изнад Новог Пазара.Тада су порушени  јужни зид цркве  са делом куполе и јужна кула, скоро до темеља. Након свих тих разарања, започетих крајем 17. века, од знаменитог  манастира   очувале су се само рушевине цркве и капела краља Драгутина, као једини објекат под кровом, док од свих других  манастирских грађевина  није било више никаквих видљивих остатака. Неколико година  после ослобођења  изведени су први радови  на заштити овог споменика. Године 1960. Народни музеј  у Београду  започео је систематска  археолошка истраживања. У току трогодишњег рада  откривени су остаци већег броја манастирских зграда, а затим, после прекида од неколико година, истраживања је 1968. године  наставио Завод за заштиту споменика културе у Краљеву. Током вишегодишњег рада који је уследио, завршени су радови на истраживању  и техничкој заштити архиктетуре цркве  и споменичке целине. Истовремено са овим архиктетонским  радовима, Републички завод  за заштиту споменика  извршио је конзервацију живописа у цркви и капели.

И пре ових радова Ђурђеви ступови су, иако у великој  мери порушени, били познати значајан споменик наше историје, културе и архитектуре. Друштвене, културне и уметничке прилике које су се стекле на подручју Раса у другој половини 12. века утицале су на особену појаву Ђурђевих ступова као архитектонског  споменика.

Црква светог  Ђорђа има посебно истакнуто  место као грађевина   са којом започиње  ова велика стваралачка епоха у архитектури  средњовековне  Србије. Сем тога, Ђурђеви ступови се издвајају  и појединим особеним  архитектонским  решењима, која доцније нису понављана, као и појединим мотивима који у овој архитектури  раније нису примењивани. Један од таквих  мотива су две високе  куле–ступови, које су дале доцинији назив цркви и манаастиру. Црква је имала изванредно сликарство, од кога су нажалост сачувани  само незнатни остаци. За време последњих истрживачких радова дошло се до низа нових података о аритектури цркве  и манастира, дуго и упорно уништаваних скоро три стотине година. Налази камене пластике, делови са портала, међу којима делови ктиторског натписа, посебан су допринос ових радова, а под  наслагама земље и шута откривени су остаци манастирски  грађевина значајних не само за познавање архитектуре манастира Ђурђевих ступова већ и архитектуре средњовековних манастира уопште. То су само неке од вредности овог манастира, који је, према одредбама Закона о заштити културних добара , проглашен  за споменик културе од изузетног значаја, а године  1979. просторна споменичка целина  коју чине Петрова црква, Ђурђеви  ступови, Рас и Сопоћани, под називом „Стари Рас са Сопоћанима”, уписана је у регистар светске културне  баштине.

Црква Св. Ђорђа припада општем типу једнобродних грађевина с куполом. Такво архитектонско решење преузето је са нешто старије цркве Св. Николе код Куршумлије, коју је такође подигао Стефан Немања. Међутим, док је црква Св. Николе у целини имала одлике грађевина византијске архитектуре, на Ђурђевим ступовима су и у плану, и у просторном решењу и у стилској обради унете значајне новине са романског градитељског подручја.

Главни део црквеног простора представља  једнобродни простор са израженом поделом на три основна дела различите намене – припрату, наос и олтарски простор. Грађевина је подигнута на највишем платоу манастира, тако да се до главног улаза на западу долазило монументалним степеништем. Припрата има правоугаону основу и засведена је подужним полуобличастим сводом. Лево и десно из припрате улазило се у куле. Спрат изнад припрате није постојао, а између њеног крова и кула изграђени су уски канали којима се вода одводила према западном фасадном зиду. На прелазу из припрате у наос изведен је широк полукружни отвор. Наос, који представља централни део грађевине има правоугаону основу. У угловима тог простора изграђени су пиластри, који су у горњем делу повезани луцима. Изнад ових лукова заснована је купола на пандатифима са високим тамбуром, који има елипсасту основу у унутрашњости, а споља осмострану, са неједнаким странама. Уз наос, на бочним странама, северној и јужној, изграђени су уски издужени вестибли. На улазу у вестибле постојала су још два портала. Из наоса се улази у олтарски простор, који је изведен према решењу на цркви Св. Николе код Куршумлије – из три дела и са три апсиде, али са неправилном основом која се шири према истоку. Између наоса и олтарског простора изграђена су три лучна отвора, који одговарају троделној подели олтарског простора. Сваки од тих делова био је засведен подужним полуобличастим сводом, али је олтарски простор, као и припрата, био покривен јединственим двоводним кровом.

Дужина грађевине у правцу запад – исток скоро је једнака ширини западног дела са кулама, тако да црква није имала обележја познатих једнобродних грађевина са кубетом, код којих је подужна, лонгитудална оса била наглашена. То је једним делом била последица увођења кула у план грађевине, а другим делом величине терена, који није омогућавао да се грађевина развије по дужини, попут цркве Св. Николе и каснијих рашких споменика. Из тога је произишло неуобичајено решење наоса у облику правоугаоника, а не квадрата, као и неправилан облик олтарског простора који се делимично подвлачи и испод централног дела грађевине. Наглашавањем наоса над којим је изграђена купола, црква се приближила обележјима централне грађевине. То наглашавање постигнуто је просторним издвајањем наоса у основи, а изражено је и знатно већом висином наоса у односу на припрату и олтарски простор. Иако је на сличан начин наглашен и куполни део цркве Св. Николе код Куршумлије, на Ђурђевим ступовима је спољна архитектура овог дела изведена овог дела изведена по начелима централне грађевине у облику слободног крста. Краци крста, веома сажети, формирани још у основи, завршавали су се у горњем делу троугаоним забатима, фронтонима и двоводним крововима, на чијем се пресеку издиже купола са тамбуром, без коцкастог постља какво ће имати доцнији споменици рашке стилске групе. Иако су куле надвисивале куполу, централни део грађевине је просторним издвајањем, архитектуром и волуменом куполе несумњиво имао доминатно место у целукупној композицији.

Мада је у унутрашњости цркве Св. Ђорђа остварен архитектонски простор једнобродне грађевине византијски по концепцији, а непосредно је преузет са цркве Св. Николе код Куршумлије, у спољној архитектури је протомајстор Ђурђевих ступова остварио богату, просторно разуђену целину у духу романске архитектуре, са степеновањем и слагањем маса око централног дела са куполом.У тако особеној архитектури, произашлој из сложености програма, услова места, комбинације византијских и романских облика, запажена је и градитењева тежња да оствари оригиналну архитектутру, што објашњава и нека решења, иначе ређе примењивана, кој су се стекла на овој грађевини. Купола изведена са елипсастом, а не кружном основом, један је од ређе примењиваних облика код куполних грађевина. При томе, највероватније да би се избегао јако издужен облик елипсе, основа тамбура куполе не одговара величини основе над којом је формирана.

У тамбуру куполе, у унутрашњости, изведене су континуалне слепе аркаде над конзолама и конолетама, конструкција такође веома ретко примењивана, а јединствена у српској средњовековној архитектури. Овај мотив води порекло из ране архитектуре хришћанског истока, а у XII веку примењиван је у романској архитектури. У архитектуру Ђурђевих ступова пренео га је, по свему судећи непосредно са запада, градитељ који је познавао ове облике или и сам учествовао у грађењу неке од сличних купола. Међутим, за разлику од иначе правилних решења са 8 или 16 унутрашњих аркада, на куполи цркве Св.Ђорђа примењено их је 14. Овај број није у складу са осмостраним обликом тамбура, тако да су се у распореду прозора и колонета јавиле и извесне неправилности, због чега су на две стране тамбура били изостављени. Унутрашње аркаде у тамбуру куполе имале су првенствено декоративну сврху и доприносиле су лепоти унутрашњег простора. Оне чине особеним не само унутрашњи простор већ и читаву грађевину, а у време када је живопис био сачуван, аркаде су уоквиривале сликане фигуре остварујући тако јединствену синтезу сликарства и архитектуре.

И споља на тамбуру кубета примењено је једно изузетније решење постављањем углова, а не страна, на главним осама грађевине. Таква орјентација страна могла је бити подстакнута сличним решењем на централној апсиди цркве, које је опет пренето са цркве Св. Николе, код које је угао главне апсиде постављен у основи грађевине. Мада је ово решење ређе коришћено, среће се не само на хришћанском истоку, већ и у ранохришћанској архитектури Запада, византијској, па и у ондашњој романској архитектури.

Увођењем двојних кула на цркви Св. Ђорђа обогаћена је архитектура једнобродне грађевине, али је без сумње до примене овог мотива на Ђурђевим ступовима дошло по захтеву ктитора, а не по идеји самог градитеља. Иако куле нису сачуване , оне су биле изграђене по типу високих романских звоника. Током археолошких истраживања пронађени су делови прозора који су се налазили на последњем спрату кула и који су вероватно имали облик бифора. Висина кула није позната, али се може приближно одредити поређењем са звоницима истог типа, првенствено на нашем приморју, као и са кулама цркве Св. Петра у Бјелом Пољу, доцније саграђенимм по угледу на куле Ђурђевих ступова. Реконструкција првобитне висине изведена посредним путем указује  да су куле биле високе око 17 метара (до висине кровног венца) и да су имале три спратна нивоа. Споља спратови нису били изражени, већ су су угаони пиластри ишли по целој висини и спајали су се испод кровног венца фризом слепих аркадица, као и код других романских звоника истог типа.

Употреба звона у литургијске сврхе, а тиме и потреба за изградњом посебних кула – звоника, потиче из архитектуре запада. У црквама источног, православног обреда, у византијској архитектури, звоници почињу да се граде тек од XIII века. Међу црквама ове групе, Ђурђеви ступови су један од изузетних примера грађевине на којој су пре овог времена изграђене такве куле, односно први споменик са кулама – звоницима у српској средњовековној архитектури. Стога и појаву кула на Ђурђевим ступовима није могуће довести у непосредну везу једино са потребама цркве и богослужења. Можда су куле имале и извесну одбрамбену функцију, а сасвим је сигурно да је њиховом изградњом црква св.Ђорђа добила обележје јединствене и монументалне грађевине. Непосредно пре Ђурђевих ступова, на приморју је такође изграђена прва црква са два звоника – катедрала Св. Трифуна у Котору. Значај и репрезентативни карактер катедрале, изражен и грађењем звоника, могао је да буде подстицај да се у архитектуру Ђурђевих ступова укључи западњачка форма звоника, чиме је, поред других разлога, на исти начин обележен и значај овог споменика.

На тај начин су се Ђурђеви ступови, иако грађени по узору на цркву Св. Николе код Куршумлије, издвојили из токова византијске архитектуре преузимањем читавог низа мотива и стилских елемената из романске архитектуре. Романског стила је и целокупна спољна обрада. Изражена је  применом пиластара који су у висини кровног венца били повезани фризом слепих аркадица. Сем тога, и прозори и портали грађени су у романском стилу. Од главног, западног портала пронађено је највише делова, тако да је и његова реконструкција (изведена у лапидаријуму) најближа првобитном изгледу. Портал је степенасто усечен у зид, са полукружно завршеним горњим делом изнад надвратника и спољним оквиром који чине колонете, над којима је, у горњем делу, изведена завршна архиволта украшена каменом пластиком. Сличног типа, али скромније архитектуре, били су и портали на вестиблима. За разлику од западног портала, који је рађен од пешчара, портали на вестиблима били су од мермера. Портали су имали и карактеристичну скулптуралну пластику. Примењени мотиви – розете, храстов лист, троуглови повезани у тестерасти фриз, тзв. дентикуле, стилизован бршљан (на јужном порталу) – припадају и по форми и по обради архаичној ранороманској пластици.

Примењена декоративна пластика и архитектонски облици и елементи романског стила указују на могуће порекло протомајстора Ђурђевих ступова. За разлику од доцнијих споменика, који су дело градетиља из јужног приморја, а неки од њих можда и градитеља из јужне Италије, протомајстор Ђурђевих ступова, иако је можда непосредно дошао са радилишта управо завршене которске катедрале, по свему судећи потицао је из других крајева, из северне Италије, вероватно из познатог градитељског центра у области Кома, стим што постоји могућност да је пре тога радио и на нашем северном Приморју.

Улазна кула – капела краља Драгутина

Иако Ђурђеви ступови по свом положају одговарају положају средњовековних градова – тврђава, они нису били грађени као утврђење са одговарајућим зидовима. Једини објект који је могао да има одбрамбену сврху била је улазна кула. Сличне облике са улазом у приземљу имале су куле неких средњовековних градова. Од улазне куле сачуван је њен приземни део са сводном конструкцијом и дијагоналним ребрима. Висина куле није позната, али је могуће да је имала још два спрата изнад приземља. Последњи спрат вероватно је био изграђен са зупцима и стрелницама, као и сличне куле на градовима – тврђавама. За време краља Драгутина, приземни део куле  претворен је у цркву – капелу додавањем апсиде на источној страни. Вероватно је и горњи део снижен и преправљен како би се објект приближио изгледу црквене грађевине. У ктиторској композицији у капели приказан је модел црквице у рукама краља Драгутина али са архитектуром која се само делимично може повезати са стварним изгледом капеле из тог времена.

Цистерне

Техника грађења цистерни била је развијена у средњем веку, нарочито у градовима – тврђавама. С обзиром на положај манастира, и овде је снабдевање водом морало да буде решавано на сличан начин. У средњем веку постојала су два основна типа цистерни и оба су била заступљена на Ђурђевим ступовима. Цистерна у коју се вода сакупља и која и која се није пречишћавала за употребу изграђена је западно уз јужну кулу цркве. Доњим, већим делом укопана је у стену. Правоугаоне је основе и са два лука подељена у конструктивном погледу на два дела и завршена са два свода  од којих су били сачувани само незнатни остаци. Друга цистерна је изграђена непосредно поред ње, са јужне стране, али је она имала уређај филтрирање воде. И она је укопана у стену, и то знатно дубље, а свуда по обиму била је обложена дебелим слојем иловаче и исппуњена песком који је служио за пречишћавање воде. После пречишћавања, вода се скупљала у бунару, озиданом у средини цистерне. Над овом цистерном вероватно је била затворена и покривена просторија, док је она западно од куле била вероватно завршена терасом. Обе цистерне потичу из времена изградња цркве. У току истраживања пронађени су делови два камена „сантрача”, који су били изнад отвора цистерни, оба украшена великим каменим розетама, сличним оним на западном порталу цркве.

Стара трпезарија

Трпезарија из времена Стефана Немање била је изграђена као већа правоугаона просторија уз јужни манастирски зид и са апсидом на источној страни. Главни улаз налазио се на западном зиду и он је, судећи према пронађеним остацима, био решен у облику портала романског стила, али скромнији од портала на цркви. За време истраживања пронађени су и делови прозора, такође романског стила, вероватно са ове трпезарије. Трпезарија је свакако била изграђена као приземна грађевина знатне висине, са завршном дрвеном кровном конструкцијом и низом прозора – бифора – према дворишту. Положај кухиње из тог времена није утврђен, а могуће је да се налазила на месту данашњег југоисточног конака. Иако су извесне промене могле настати још за време краља Драгутина, када је изграђена нова трпезарија, веће препреке извршене су у турском периоду претварањем трпезарије у спратну грађевину другачије намене, са ниским приземним делом и дрвеном међуспратном конструкцијом, која се по средини ослањала на камене ступце. Једним зидом затворена је апсида, а на северној страни изграђена су полукружна врата од камена са богатом пластичном декорацијом. У исто време изграђена је и житна јама у овој просторији. У великом пожару крајем XVII века грађевина је била разорена, а житна јама затрпана обрушеним материјалом.

Трпезарија из времена краља Драгутина

Трпезарија је подигнута у време краља Драгутина на источној страни манастира била је мања од оне из Немањиног доба, али са занимљивим архитектонским решењем. Њен основни облик је правоугаоник са полукружним нишама на подужним  зидовима. У нишама су првобитно биле дрвене клупе са дрвеним столовима, а само игуманов сто био је од мермера, испред најмање нише на источној страни. Након једног пожара, трпезарија је обновљена. После обнове, а и првобитно, трпезарија је била засведена подужним сводом  и без спратног дела. Кухиња, која се на северној страни настављала на простор трпезарије, првобитно је имала приземље и спрат са дрвеном међуспратном конструкцијом, а после пожара и она је засведена, док је спрат свакако био поново изграђен. Из тог времена су остаци степеништа на дворишној страни, са трема који је ишао дуж кухиње. Ова обнова изведена је у XV или XVI веку. У то време су у нишама изграђени камени банци, а на јужној страни је придодат трем. У зиду између трпезарије и трема, који је тада президан, налази се улаз у трпезарију.

Конаци

Од старијих манастирских зграда за становање сачувани су само остаци на северозападној страни. Нема сумње да су ови конаци били спратне грађевине, можда и са два спрата изнад приземља. Један део најстаријих конака из Немањиног доба вероватно је порушен у време краља Драгутина ради изградње нове кухиње. Није могуће да је у то време саграђен и југоисточни конак, мада његови данашњи остаци потичу из турског периода. У приземљу конака били су подруми за пиће и оставе за чување намирница, а монашке келије налазиле су се на спрату. Вероватно су све манастирске зграде, и трпезарије и конаци биле затворене на спољашњој страни, с малим отворима, а да су прозори били распоређени на дворишним зидовима. Код спратних зграда са унутрашње стране били су изграђени и дрвени тремови. С обзиром да су манастирске зграде прислоњене уз обимне зидове, то је и висина обимног зида била усклађена са висином унутрашњих грађевина.

Данашњи улаз у манастир налази се на месту главног манастирског улаза из времена краља Драгутина, али са доњим делом каменог портала изграђеним у турском периоду. Из нешто каснијег времена је мала капија на северном зиду, изграђена на месту средњовековне капије која је водила ка економском делу манастира.

Живопис

У црквама Богородице Одигитрије и Св. Николе код Куршумлије, које је Немања као господар ових области само две – три године пре Ђурђевих ступова, нису сачуване фреске. Богата сликана декорација постојала је у Ђурђевим ступовима све до 1941. године. Распоред композиција и појединачних фигура, чак и када су сачувани само фрагменти, могли су се лако ишчитати. Време подизања цркве саопштавају два прецизна извора: Стефан Првовенчани у Житију светог Симеона, састављеном пре 1216. године, и недавно пронађен ођтећен натпис на тимпану главног западног портала, ге се срећним стицајем околности, сачувала година: 1170/71. Сликање фресака је трајало неколико година  и вероватно је завршено до 1175. године. Из тог раздобља потичу и фреске из наоса, док је сликарство припрате везано за време краља Драгутина (1276 – 1282), другог ктитора.

Од првобитно сликане декорације данас су сачувани само фрагменти:  јеванђелист Лука у северозападном пандатифу, јако оштећена фигура пророка Данила у кубету, попрсја светих Андроника и Павла на потрбушју лука који одваја припрату од наоса насликана су у четвртастим оквирима тако да делују као иконе. Једна веома избледела фигура са свитком у рукама распознаје се на западном зиду, а два спојена правоугаона оквира беле боје на северном зиду уоквиравала су два попрсја која се одавно не распознају.

Фреске припрате, такође делимично сачуване, показују на источном зиду, на кобалтно плавој позадини, монументалну фигуру младог јахача, који језди на белом коњу у галопу, док се иза њега виори огртач. То је млади свети ратник Ђорђе, омиљен светац Немањића – ратника. У само делимично сачуваном делу свода распознају се две јако избледеле композиције из житија светог Ђорђа: Шибање светог Ђорђа и Мучење на точку. Две оштећене фигуре владара у источном и североисточном углу представљају два ктитора: Стефана Немању и краља Драгутина. Док су у наосу сви натписи на грчком језику, у припрати, на порталу, као и у капели, натписи су на српском, са упадицама грчког порекла. Уосталом, и сликар који је дошао у Србију да по наруџби краља Драгутина ислика фреске био је Грк. Фреске наоса и припрате, као и капеле, насликане су на плавој позадини.

За проучавање историје сликарства у Рашкој, Ђурђеви ступови су необично важно полазиште. Фрагменти фресака које је Завод за заштиту и научно проучавање споменика културе НР Србије приликом конзерваторских радова на Ђурђевим ступовима 1948. године уступио Народном музеју у Београду, допуњују наша оскудна знања. Потпуније сагледавање тематике и распореда фресака, као и стилских особености допуштају драгоцена сведочанства: монографија о Ђурђевим ступовима познатог професора Николаја Окуњева из 1927. године и фото – документација коју је чувени француски научник Габријел Мије начинио 1934. године у познатој акцији снимања споменика културе у Србији и Македонији. Та документација је објављена у Паризу 1954. године и тек тада је постала приступачна. Управник Народног музеја у Београду Владимир Петковић организовао је, такође снимање ових фресака ( фото – документација се чува у Народном музеју у Београду где се налазе и снимци пре 1927. г .). Два научника из Немачке, Хаман Мак Лин и Х. Халенслебен, дали су најпотпунији распоред фресака, изостављајући једино композицију Христос у храму, која се сада излаже у Народном музеју. Тако смо у релативно повољнијој прилици него што то у први мах изгледа да доносимо суд о сликарству, да просуђујемо и анализујемо његове уметничке вредности.

Архитекта и сликар Ђурђевих ступова, понети истом замисли и истим укусом за истицањем декоративних вредности, остварили су у Ђурђевим ступовима необично живописан, динамичан и декоративан систем смештајући фигуре и композиције у архитектонске или сликане оквире. Тиме је свака композиција добијала истовремено аутономну вредност и сачињавала део опште целине. Идеја о овом начину украшавања преузета је из античке уметности, посебно из помпејанског сликарства, и оживљена нарочито у доба Комнина. Срећемо је у византијском минијатурном сликарству, где се поједине сцене из Библије уоквиравају у трочлане орнаментисане аркаде, затим у Нерезима код Скопља (1164), у Бачкову у Бугарској, Старој Ладоги у Русији (1167), Костуру у Грчкој, Курбинову на Преспанском језеру ( 1191 ) итд .

У тамбуру кубета, испод плитких лукова који почивају на конзолама и стубићима, смештене су стојеће фигуре пророка са свицима у рукама. Одевени су у античку одећу (хитоне и химатионе) или живописне одоре старозаветних пророка. Ове фреске смењују се са високим  и уским прозорима, чиме је постигнут јединствен утисак динамике, ритма и лепоте. У надатифима су смештени јеванђелисти. До данас се сачувала само монументална фигура јеванђелиста Луке, који седи за писаћим столом са преградама на коме је брижљиво поређан прибор за писање. На столу се налази и нарочит подметач на коме се исписују ротулуси (свиц ). Фреска делује као јако увећана минијатура неког ауторског јеванђеља. На основу свих детаља на столу и самог стола, може се реконструисати радни сто преписивача у некој од дворских или манастирских пасарница. Док су изнад прозора у тамбуру смештене у медаљонима, бисте анђела, једино се на западној страни налазио ,,Нерукотворен Христов лик”. У другој зони, у тимпанима које наткриљују прислоњени луци, насликане су композиције Великих празника. На западном зиду Силазак светог Духа на апостоле, а изнад њих монументални „Уготовљени престо” (фрагменти ове композиције се чувају у Народном музеју у Београду). Испод ове сцене била је насликана, по уобичајеном распореду, композиција Смрт Богородице. На јужном зиду су две изврсно компоноване сцене Ваведење Богородице и Христово крштење. Испод ових сцена, у доњој зони, насликани су Преображење Христово и Распеће. На северном зиду потресна прича о Лазаревом васкрсењу, а до ње веома оштећена композиција Христов улазак у Јерусалим (једва се назиру бели магарац, групе апостола, али је међу њима сачувана једна изванредно сликана глава младог апостола). Тешко пострадали фрагменти ових композиција чувају се у Народном музеју. Све композиције у првој зони окружене су плитким, трочланим аркадама, које су украшене финим ситним орнаментом изведеним минуциозно, као рад у минијатури или у емаљу. И зоне су међусобно биле подељене тракама украшеним декоративним биљним орнаментом.

Ђурђеви ступови припадају византијској уметности  XII века, која је била широко распрострањена од Византије до Русије и Грузије, преко Балкана до Сицилије, Јужне Италије и Венеције. То је доба њене највеће експанзије и стваралачке моћи, па су њена зрачења допирала и до Немачке и Француске, а осећају се и у Шбедској (Готланд), чак и на Исланду.

Та нова уметност била је у стању да понуди западу нове теме и садржине, нову, до тада невиђену осећајност, лепоту ликова, амбијента, детаља, а нарочито лепоту сликарске обраде, коју је умела да обогати духовним садржајем. Тиме је слика преображавала и неке хеленистичке теме дајући им нове унутрашње вредности.

Готово истовремено фреске Нереза и Бачкова показују префињену углађеност облика, отменост ставова, и нарочито крхкост фигура и композиција. Композиције почивају на систему нераскидиво повезаних линија – елипса. Моделација је изведена помоћу бојених линија и белих осветљења, што хаљинама раскошних везова и боја даје прозрачан, млечнобели сјај. Најпотресније сцене насликане су у композицијама Распеће Христово и Скидање с крста. Ово сликарство је сликарство дворске средине и, као такво, пре свега жели да се допадне, да изађе у сусрет укусу средине за коју је стварано. Сликарство Нереза оставља утисак савршености и мајсторства доведених до оних граница када уметност нема више шта ново да каже.

Сликар Ђурђевих ступова, а предпостављам да их је било двојица, јер се осећају знатне разлике у сликарској обради инкарната и драперија поједних фигура. Док су лица у композицији Лазарево васкрсење и Крштење Христово моделована помоћу мрких и окер тонова и тамно црвених линија и мрља на истакнутим деловима лица са дубоким зеленим сенкама, чиме се постиже извесна пластичност облика, фигуре апостола у сцени Силаска светог Духа изграђује до претераности коришћена линија.

Сликар Ђурђевих ступова претпоставио је блиставој и раскошној уметности формалне лепоте доведене до врхунца сликарство далеко монументалније. Снажне, стамене и монументалне фигуре у Крштењу и Ваведењу, робустне опоре и строге појаве апостола у Силаску светог Духа, показују сликарство експресивно, драматично и спиритуално у исти мах. У том смислу оно представља корак даље у уметничком развоју. Сликар описује и моделује облике сплетом линија; понекад су то читави снопови који теку паралелно или се укрштају правећи типичне заталасне форме комнинске уметности XII века. Наглашена линија описује облик, потези четком извучени су често врло искусно, сигурно и функционално. Понекад, у необузданој игри тражења декоративних ефеката које може само да допусти линија, испољава се склоност ка претеривању. Снажне, енергично извучене линије кречнобеле боје харају сликом, уништавајући природно својство и јачину основне боје, њених прелива и контраста – у тој мери превладава „светлосна снага стихије” и .. ексцесивног линеаризма . По овим особинама, ово сликарство је ближе фрескама Нередице (1199 у Русији, које су уништене у другом светском рату, него меком и топлом моделовању сликара у Владимиру, Бачкову, Азину на Кипру и неким Синајским иконама XII века. Позну фазу комнинског стила, такозвани „динамични стил”, одликује барокна занесеност покретом; фигуре, готово без тежине, лебде у слободном простору, док се око њих омотава драперија у најнеобичнијој игри набора. Најпознатији пример овог стила су фреске Курбинова из 1191. године.

Сликари Ђурђевих ступова нису провинцијалци. Они припадају оној групи путујућих мајстора који су кренулу из Цариграда и, вероватно, поделивши се у групе исликали фреске у Бачкову, у Светом Давиду у Солуну и Ђурђевим ступовима о чему сведочи велика сличност њихових стилских опредељења. Колико су на Ђурђевим ступовима нека иконографска решења композиција „цариградска” , показује показује и композиција Лазарево васкрсење, која неодољиво подсећа на казивање чувеног византијског песника из XII века Месаритеса, који је у стиховима описивао давно нестале мозаике XII века у Светим апостолима у Цариграду. Марта, клечећи поред Христових ногу, окреће се уназад и са неверицом пуном дубоког бола и узбуђења гледа у тек васкрслог брата; Марија у страху, нема снаге да учини ни тај покрет већ се потпуно прострла по земљи крај Христових ногу.

Припрата

У тешко пострадалој припрати Ђурђевих ступова фреске су сачуване само делимично. Поред портрета двојице ктитора, Стефана Немање и краља Драгутина, на источном зиду доминира фугура светог Ђорђа на коњу, чијој је обради, компоновању и моделовању поклоњена посебна пажња. На своду су биле композиције из живота светог Ђорђа, али су оне сликане знатно слабије, грубље, са једном цртом примитивности у ликовима мучитеља. Испод композиције Св. Ђорђа, на слоју малтера из XII века, откривена је скица са представом коњаника. Изванредно занимљив цртеж, крајње сажет, показује свежину и непосредност и делује као да је изведен у једном даху. То је била вероватно нека претходна скица за слику светог Ђорђа на коњу.

Капела краља Драгутина – меморијални споменик Дежевског сабора

Краљ Драгутин је наручилац програма фресака које за српску уметност, културу и историју имају изузетан значај. У овој малој капели сачувано је најстарије „хоризонтално стабло свете лозе Немањића”. Христу, који седи на престолу, прилазе Стефан Немања, краљ Стефан Првовенчани, краљ Урош I и краљица Јелена са белом марамом на глави, у знак жалости за преминулим мужем. Краљеви преци и родитељи насликани су на јужном зиду. На западном зиду поређани су краљ Драгутин са моделом капеле у рукама, поред њега је његов син Владислав, а назире се и фигура дечака коју су открили сликари прилико чишћења живописа, затим Драгутинова жена краљица Кателина и краљ Милутин са краљицом Јеленом. Сви они гледају према Христу, једино је краљ Милутин представљен у фронталном ставу. Овај нови однос владара према Христу видећемо касније у Ариљу а и у осталим краљевим задужбинама.

У четири троугласта поља свода капеле, која су добијена поделом свода помоћу јако истакнутих и укрштених ребара украшених орнаментом, насликана су четири државна сабора који снкционишу кроз слику изражене одлуке Дежевског сабора.

Тумачење садржине ових јако оштећених фресака, њихово идејно порекло први је открио тек пре петнаестак година (1967) и научно обрадио В. Ј. Ђурић. На источном пољу представљен је тренутак кад Симеон Немања, у одећи монаха – великосхимника (маслинасте боје раса и тамноцрвени огртач), предаје престо млађем сину Стефану, који је одевен у тамну хаљину и црвену хламиду, у присуству бројне властеле и рашког епископа Калиника, који носи бели фелон и жути епитрахиљ. На јужном зиду налази се веома оштећена композиција Устоличење Уроша I за краља. На слици се види само доњи део композиције, део краљевог одела, црвени дивитисион и жути лорос. Поред њега су два црквена лица, лево архиепископ, а десно један епископ. На западном зиду насликано је крунисање краља Драгутина, доста је оштећено, а добро се види само фигура архиепископа изнад кога се налази скупина лица. На северном пољу представљен је свечани чин предаје престола: краљ Драгутин уступа престо своме брату краљу Милутину. Оба владара су у фронталном ставу, представљени као млади људи одевени у византијско одело: пурпурне дивитисионе са жутим лоросима. Десно од њих представљен је архиепископ Јевстатије I који благосиља новог краља. Најновија чишћења капеле открила су у позадини ове сцене читаву групу ликова цртаних изванредно прецизно, чак и са значајним портретским особинама. Догађај представљен на фресци збио се у селу Дежеви у близини Ђурђевих ступова 1282. године. Док Немањин сабор и читав низ појединости које осветљавају ту атмосферу описује у Немањином житију краљ Стефан Првовенчани, о сабору у дежеви обавештава нас Данило II.  Он саопштава да је краљ Драгутин приликом предаје престола изговорио следеће речи: „Ти, драги мој и љубљени брате, узми моју царску круну и седи на престолу родитеља свога, јер Бог тако заповеда, и у многолетном животу краљуј и брани отачаство своје од насиља оних који војују против тебе ...” Тада су учесници сабора, као што је то уобичајено, узвикнули : „Многа лета нека даде Бог благостивом и христољубивому и самодржавному све српске и поморске земље Стефану краљу Урошу!”

Теме на своду капеле у тесној су идејној вези са представом Свете Тријице (у виду три анђела за трпезом), која је насликана на јужном зиду изнад поворке предака. Приликом крунисања, српски краљеви, као и византијски цареви, изговарали су „Вјерују”, као својеврсну заклетву да ће признавати, поштовати и бранити православље. На запдном зиду прдстављени су у медаљонима свети врачи (лекари - исцелитељи) Кузман, Пантелејмон и Дамјан, којима се краљ, пошто је сломио ногу у лову, обраћао за помоћ и заштиту. На источном зиду су Богородичини родитељи Јоаким и Ана, а изнад њих светитељи Кир и Јован. У овој малој капели насликане су и две представе Христовог „нерукотвореног лика”. Вероватно из поштовања према Немањи, управо испод Немањиног сабора насликани су на источном зиду Симеон Стилит и Симеон Чудотворац, а такође и свети Алимпије Столпник. На улазу у капелу представљени су апостоли Петар и Павле. Сликар капеле Ђурђевих ступова био је свакако Грк. Неколико година доцније, 1296. други Грк је насликао фреске у Ариљу. Нешто су старије фреске у Сопоћанима и Градцу, али стил овог мајстора разликује се од стилских опредељења мајстора потоња два споменика. Очевидно је да су грчки сликари у последњој четвртини XIII века били носиоци зрелог, пластичног стила, који се испољавао у чврсто моделованим облицима који описује нешто тврђи цртеж. Форме нису у оној мери монументалне као раније, али сцене увек обилују детаљима. Вештим моделовањем осветљених и осенчених површина лица, ови сликари су постизали сјај волумена, који је финоћом обраде подсећао на иконописачку технику. Међу најлепше и најупечатљивије ликове убраја се Христов лик на убрусу који је као да исисјава светлост, отмене фигуре трију анђела, нарочито оног са десне стране.

На жалост, ликови Немањића нису уопште сачувани, а ликови апостола Петра и Павла показују нешто другачију технику сликања: неосетно преливање окера у зелену боју, без белих мрља светлости које су дале сјај, топлину и густину обради ликова Христа, Јоаким и Ане, Светих брача и нађела.

Портрети властеле и црквених лица у композицији саборау дежеви показују необично фини, прецизан и искусан цртеж и способност посматрања која је ликовима подарила аутентичну портретску вредност.