Планина Копаоник

Природне одлике

Копаоник, највећа планина Централне Србије пружа се разгранатим гребеном у дужини од 82 км, правцем од побрђа изнад Косовске Митровице, на северозапад преко низа врхова виших од 1600 м, до највишег дела масива тзв. Равног Копаоника са врховима: Гобеља (1934 м ), Караман Вучак (1936 м), Суво Рудиште (1976 м) и Панчићев врх (2017 м). Северна граница масива одвојена је од масива планине Жељин Јошаничком реком и Козничком реком. Са западне стране дуж целог гребена Копаоника дубоко је усечена долина реке Ибар. Источна страна омеђена долином реке Расине и Топлице.

Обриси рељефа Високог Копаоника створени су кроз геолошко време од преко 70 милиона година када су старије седиментне стене захваћене снажним тектонским покретима и испробијане вулканском активношћу са утискивањем и изливањем магматских стенских комплекса. Због тога Копаоник карактерише разноврсна геолошка грађа са стенама различитог настанка и старости ( гранити, серпентинити, шкриљци, мермери, андезити, кречњаци ). Каснији процеси ерозије и спирање кроз протекле миленијуме створили су данашње облике рељефа Копаоника.

Јужни положај масива, заравњеност и отвореност терена спречава дуготрајно задржавање облачности над планином .Хладни и тежи ваздух креће се околним долинама и котлинама тако да зимске температуре нису много ниске. Копаоник има субалпску климу. Средња годишња температура Равног Копаоника је 3,7 степени целзијевих. Снегови падају крајем новембра и трју до месеца маја, просечно 159 дана годишње. Падавине су у просеку веће од 1000 мм годишње.

Рудна богатства подарила су име Копаонику, где се одвајкада копала руда. Вулканска активност и пробоји врелих минералних растопа изазвали су промене на околним старијим  стенама услед високох температура и снажних притисака. Тако је настала '' Копаоничка рудна област '' са великим бројем рудника од најстаријих времена. Поред већ познатих руда метала гвожђа,олова и цинка, у недрима Копаоника има и ретких метала сребра и злата и ретких минерала: воластонита, флуорита, азбеста и других.

Термоминерални извори – бање јављају се у ширем и непосредном подгорју Копаоника. Поред познатих лечилишта Врњачке Бање, Матарушке Бање, Сијаринске Бање у подручју Копаоника налазе се извори Јошаничке Бање (температура 78 степени целзијевих), Луковска Бања ( температура 36 – 56 степени целзијевих) и Куршумлијска Бања ( температура 38 – 57 степени целзијевих ).

Поред термалних вода на Копаонику се налазе хладне лако минерализоване воде. То су пре свега благо радиоактивни извори Крчмар воде и Марине воде на висинама од 1700 – 1950 м .

Живи свет – флора и фауна

Копаоник и његово подручје налазе се на граници значајних Балканских провинција, Илирске ( западне и вјажније ) и Мезисјке ( источне и сувље ) са знатним утицајем јужних, медитеранских и субмедитеранских области и северних панонских предела. Погодна брдска и планинска клима са значајним количинама воденог талога и снежног покривача омогућавају довољно дуго трајање периода вегетације и стварање велике количине биомасе. Разноврсна геолошка подлога ( гранита, метаморфна, кречњачка и серпентинска ) омогућава задржавање влажности и довољних резерви воде за живот биљака за живот биљака  и других организама. Дебео снажни покривач током сурових  зими штити трајне и осетљиве делове биљака, животиње и друге организме од ниских температура и мразева.

Геоморфолошке и орографске одлике омогућавају формирање најразличитијих станишта биљног и животињског света у односу на надморску висину, изложеност, нагибе терена, подлуго и друго.

Биљни свет – Флора

Повољни природни услови ововг високог планинског масива омогућавају развој готово свих шумских висинских појасева са примарном и аутохтоном шумском вегетацијом која се некад простирала до самих планинских врхова, где су била два мања пространства високопланинске жбунасте и травнате вегетације алпијско – нордијског карактера. Зато је биљни свет (флора) Копаоничког масива богат и разноврстан. Он садржи многобројне и различите врсте дрвећа, жбунова, зељастих биљака, цветнице, папрати, маховина, лишајева, гљива и др. Многе од њих су лековите и познате као народни чајеви (кантарион, мајчина душица, хајдучка трава итд ).

Изнад мешовитих шумских заједница у нижим пределима ( цера, граба, храста, дивље крушке ), простире се појас букових шума ( Fagus moesiaca ) у којима има планинског јавора  и јавора млеча ( Acer pseudoplatanus, Acer platanoides ), и белог јасена (Fraxinus excelsior ), клена, липе а на већим висинама и јела (Albies Alba ). Највиши шумски појас на Копаонику изнад 1500 м покривају густе смрчеве шуме (Piceetum excelsae ). На већим надморским висинама (1750 -1900м ) смрчеве шуме се проређују и прелазе у заједницу ниских жбунова где преовлађују планинска клека ( Junipeus nana ) и боровница (Vaccinium myrtillus ) као и друге врсте приземног спрата међу којима треба издвојити генцијан, дивизму, рунолист. Посебно треба нагласити присуство ендемичних врста нпр. Leontopodium alpinum. Највише пределе прекрива бешумска травната вегетација пашњака.  Посебну карактеристику бињног света високог Копаоника чине '' Тресаве ''. Тресаве су мање дебљине  са посебним биљним врстама тресетница. Старост тресава Копаоника прелази хиљаду година. Овде се зову Барама. Најпознатије су : Јанкова бара, Црвене баре, Барска река.

Животињски свет – фауна

Животињски свет данашњег Копаоника разноврстан  је и поред проређивања нарочито крупне дивљачи. Пре неколико деценија овде је живео медвед, рис, јелен, дивља мачка, куна, видра и круоне птице соко и ушата сова.

Данас је од крупне дивљачи остао вук, као и остала дивљач срна, лисица, зец; а такође и разне врсте птица од којих ушата сова у мањем броју, јаребица камењарка као и птица крстокљун која се храни семеном четинара.Од инсеката трба нагласити сибирског скакавца који живи у високим хладим пределима планине.

Историјско наслеђе

Историјски трагови ширег подручја Копаоника указују на предилирско и илирско наслеђе римске империје и касније словенско насељавање. Остаци ранохришћанске Базилике  IV - V век, посвећене Св. Прокопију, откривени су 1999 године  на Локацији Црквина – Небеска Столица, на надморској висини 1800 м.

Средњовековни извори у повељама Стефана Немање и његових наследника бележе ове крајеве као жупу у области Ибра, од Звечана до Западне Мораве са Копаоником у центру области. Историјски значај Копаоничке области као као средишта Српске средњовековне државе ( Немањића, Лазаревића и Бранковића ) јасно обележавају утврћени градови чији су остаци смештени на истакнутим висовима у предгорју централног масива.

Градови Звечан ( XI – XIV ), Маглич ( XIV век ), Брвеник ( XIV век ), Брвеник (XIV век ), Врх Лаб ( XIV век), Козник ( XV век ) чували су плодно подгорје винородних жупа, рудно и шумско благо Копаоника и богате задужбине српских владара, као што су:

• Петрова црква (VIII- IX век) код Новог Пазара
• Студеница (XI – XII век ) код Ушћа
• Жича (XIII век ) код Краљева
• Сопоћани (XIII век ) код Новог Пазара
• Ђурђеви ступови (XII век ) код Новог Пазара
• Градац (XIII век ) код Рашке
• Павлица (XV век ) код Рашке

Богата рударска прошлост Копаоника у историјским изворима бележи краља Уроша I који доводи из Немачке рударе најамнике познатије као Сасе. Рударска насеља и градови у ширем предгорју имали су топионице – ковнице новца: Стари Трг, Ново Брдо, Рогозно, Плана. Копаоночка рудна област доживљава  процват у XIV и XV веку за време деспотовине када се развија  трговина са Дубровачком републиком, Византијом и Западном Европом. Рударство ових крајева  пропада походима Турака у XV веку и обнавља се крајем XIX и у XX веку. И данас се на Копаоноку могу наћи остаци и трагови старих ископа из римских  и средњовековних времена.

Национални парк Копаоник

Основан је и проглашен 1981. године ,на површини од 11.800 ха, са заштитном зоном од 19. 985 ха. Под посебном заштитом  је 698 ха резервата. Парк обухвата највише делове планине. Основу парка чини високо – планински, релативно заравњени предео средње надморске висине око 1700 м. Највећа тачка је Панчићев врх ( 2017 м ). Према законима Републике Србије о заштити природе, на подручју Националног парка Копаоник издвојен је низ објеката природе, природних и створених вредности који су сврстани  према различитим степенима заштите.

Природни резервати Националног Парка

• Козије стене – са реликтним заједницама смрче, јеле и вреса и већим бројем реликтних врста и вегетације стена.
• Вучак – обухвата јединствену заједницу јеле и смрче ( присутне само још на Златару ), као и две заједнице смрче, јеле и букве.
• Мркоња – обухвата заједницу букве и јеле сачуване структуре у условима деградираног тла.
• Јанкова бара – највећа тресава на Копаонику, са већим бројем тресавских заједница као и специфичних заједница смрче, јеле, црног и белог бора.
• Гобеља – резерват представника планинсских, климарегионих заједница и особених заједница остењака са стаништима изразито ретких и угрожених врста.
• Барска река – обухвата за науку значајне шумске заједнице букве, јеле и смрче реликтног карактера.
• Самоковска река – обухвата изузетно интересантне и резноврсне заједнице смрче са маховином, киселицом, бекицом и др.,као и вегетацију тресава.
• Метође – са шест фитоценолошки различитих  смрчевих и букових заједница и низом других ретких и реликтних биљних врста.
• Јелак – са интересантним буково – јеловим екосистемом у оквиру кога се јавља  значајна и ретка врста тисе.
• Суво Рудиште – изразити представник високопланинског предела на горњој граници шумске вегетације са климарегионалним заједницама боровнице,ниске клеке и субалпске смрче, као и заједницама типца и метличасте власуље.
• Дубока – у општини Брус – обухвата делове реликтне заједнице букве са шашиком, као и заједницу букве са црним грабом ( једина оваква заједница на Копаонику ).
• Јеловарник – хидролошки и геоморфолошки споменик, водопад са три каскаде укупне висине 70 м, окружен заједницом букве, јеле и смрче.
• Беле стене – ( Жљеб ) – геолошки споменик, истакнути стенски масив кречњака, у пределу горње границе шумске вегетације са заједницама боровнице, ниске клеке и субалпске смрче.

Природни споменици

• Геоморфолошки споменици – камене гранитне фигуре: Лисичја стена, Пајин гроб, Суви врх, Јанков брег, Бабин гроб, Високи део, Караман – Вучак.
• Геоморфолошки споменици – трагови плеистоценске глацијације: Цирк Крчмар, Цирк Широки до, Цирк В. Гобеља.
• Геолошки споменици: Велика стена, Велика Сиљача, Јелица, Жљеб, Гвоздац, Оштри крш.
• Хидролошки споменици – извори и врела: Врело Дубоко, ''Гејзир'' Гвоздац, Извор Марина вода, Извор Крчмар, ''Јеловарник'', Водопад Барска река, Семетешко језеро.
• Хидролошки споменици – стрго заштићени водотоци сливова: Самоковска рек, Гобељска река, Барска река, Брзећка река, Дубока река.