Планина Мокра Гора

Мокра гора припада планинском венцу Проклетија, чији је рељеф формиран услед ендогених или унутрашњих сила, односно тектонских покретима створене су крупне пликативне и руптурне структуре док су егзоген силе деловале на морфоскултурне облике.

Рељеф Мокре горе је везан за развој крашког процеса у карбонатним стенама, односно за хемијско дејство воде на карбонатне стене, услед чега су кречњаци битни чиниоци за његов развој. Разноврсни облици крашког рељева настали су као последица положаја девљине и хемијског састава карбонатних стена, а под утицајем климе, вегетације и педолошког покривача. Доминантну улогу у формирању рељева имали су снажни тектонски покрети који су формирали венчане и набране планине, а каснијим покретима су створени хорстови и ровови, односно тектонске потолине. Вертикалним раседањем формиране су основне контуре данашњег рељефа у вишим деловима терена, где је најпре почео крашки процес.

Првобитне долине су у великој мери деромисане вртачама, а на појединим местима крашки процес је толико одмакао да су долине преобликоване у увале. Долине са јачин речним токовима, који су успевали да дуго прате вертикалну карстификацију кречњака, иако су суве, до данас су сачувале свој првобитни изглед. Код неких од ових долина само се местимично по дну јављају вртаче. На њиховим странама развијене су шкрапе, високо изнад долинских страна налазе се суве кратке долине, махом висеће и скоро потпуно деформисане вртачама. Поред усецања јачих токова, тектонски покрети су јако изломили кречњаке, убрани су и издигнути на виши ниво, па су тиме створени повољни услови за вертикалну циркулацију воде у њима. Из тих разлога су многе речне долине остале без површинских токова, те су то суве крашке долине које се налазе ван хидрографске функције.

Палеозојске стене се пружају од Дријена на југоистоку, па преко Берима и Брњака до Рибарића на северозападу. На овом потезу су распрострањене у облику метапешчара, филита, серицитских, хлорит-серицитских и кварцних шкриљаца, са мањим сочивима мермера и калшиста у Бериму. Кварцни конгломерати и пешчари  се јављају код Савине воде на Сувој планини (огранак Мокре горе) и код села Мојстира. Карбонатни комплекс средњег и горњег тријаса изграђује највише делове Мокре горе и најраспрострањенија је геолошка формација, а заступљени су бели, сивобели и тамносици масивни до банковити кречњаци са честим интеркалацијама брегастих партија. Захвачени тектонским покретима, кречњаци су испресецани бројним раседима и пукотинама, и то тако често да се на терену тешко може наћи здрава површина кречњака већа од 1м2. Овакав масив кречњака, испресецан пукотинама и раседима до саме подлоге од некарбонатних стена, пружа неограничену могућност за развој крашког процеса. Кредни седименти, који припадају горњој креди, пружају се од села Тушића до Дријена, правац пружања им је северозапад-југоисток, накрљуштани су на палеозојске шрикљце и чине их банковити, делимичмно песковити кречњаци и лапорци, који навише прелазе у флишне седименте.

Језерски или језерско-шљунковити седименти, представљени глинама, шљунковима и песковима, јављају се у хипсометријским вишим планининским деловима, изнад 1500м надморске висине, у форми изолованих улегнућа у рељеву, а то су слепа долина Савине ријеке и увала Понор на Мокрој Гори.

Шкрапе су на Мокрој гори развијене углавном на отзкривеним површинама кречњака, без педолошког покривача. Јављају се на изолованим партијама кречњака, у виду мањих оаза, и на већим нагибима, где је педолошки покривач еродиран. На појединим местима шкрапе су развијене испод педолошког покривача уколико је он водопропустан и мале дубине. Тросквасте шркапе се налазе непосредно поред крашких извора, понора водопада и на пећинским улазима, запажене су и на дну каменица, где настају селективном корозијом стајаће воде. Ове шкрапесу најбоље изражене западно од Берима. На  Мокрој гори заступљене су још браздасте, олучасте, меандарске, каменице, међуслојне, ребрасте, мрежасте и пукотинске мрежасте шкрапе, као и субкутане, корозионе и кружне шупљине.

Вртаче су најчешћи и најкарактеристичнији облик рељева Мокре горе, од 1300м надморске висине до највиших врхова и гребена, а у појединим деловима терена су толико честе да представљају прави богињави крас. Вртаче су најбројније на заравњеним деловима терена, површинама, и то на: Јеребињу, Стрмњачу, Понору, Вртишту, Добнановици, Оклачкој глави и Чукари, где се броји више од 100 вртача по 1км2. Димензија су веома различитих, а најброније су од 20-50м у пречнику и 5-10м дубине, док су вртаче од 100м најређе. Изнад понора Суавине ријеке (Увор), око 100м западно, налази се једна вртача широка преко 200м, висина западне стране је 100м, а источне 20м. То је једна од највећих вртача у источном делу Мокре горе. Показују велики морфолошку разноврсност, разноврсност облика и димензија, што је условљено хемијским саставом карбонатних стена, положајем и девљином слојева, врстом густином пукотина, нагибом површине и педолошким покривачем. На Мокрој гори су присутне левкасте, ведрасте, карличасте, тахирасте, окнасте и бунарасте, затим симетричне и асиметричне, алувијалне, контактне, морфозне и полифазне вртаче.

У пределу Савине воде, услед интезивног мразног разарања некарбонатних стена, кречњаци су потпуно покривени елувијално-делувијалним застором. Ове стене су претежно дробина са блоковима од кварцних конгломерата и пешчара покривене хумусом и вегетацијом. Алувијалне вртаче указују на присуство кречњака доњег тријаса, који се налази у виду прослојака и сочива у серији пешчара и конгломерата, а не појављује се на површини. Оне су издубљене у елувијално-дилувијалном материјалу, а заступљне су: левкасте, тањирасте, карличасте и ведрасте. Ведрасте вртаче су по димензијама највеће и углавном су под водом (стално, повремено или периодично).

Локве су вртаче које увек имају воду (локално становништво их зове –макве). Падавинама се педолошки покривач спира, доспева на дно и покрива га. Уколико је педолошки покривач растресит и богат биљним остацима, онда се вода процеђује и раствара кречњак у његовој подини.

Ако је подолошки покривач клиновит и збијен, долази до зачепљења понора и пукотина при дну вртаче. Тиме је спречена корозија по вертикали и долази до бочне корозије, те се вртаче шире и добијају ведраст, карличаст и тањираст облик. Најпознатија је вртача Језеро код Савине воде, бунарастог је типа и увек са водом.

Увале су развијене на карбонатним стенама средњег и горњег тријаса и претежно су на дну сувих крашких долина. Неке увале су створене селективном ерозијом на местима где се уз кречњаке јављају водонепропусне стене и њиховим дном притичу мали речни токови који се  одржавају само на водонепропусној подлози, а кад наиђу на кречњаке, пониру.

Јачи речни токови, који су се дуго одупирали крашком процесу, израдили су нормалне крашке долине. Оне су дубље усечене у кречњацима, а задржале су свој првобитни изглед. За време јачих киша, нормалним крашким долинама теку краткотрајни водотоци, који се преко проширених пукотина у кречњацима брзо губе. Висеће крашке долине су развијене изнад дубље усечених долина или изнад попречних дислокација које контролишу стеновите одсеке. Таква висеча долина запажа се изнад долинских стран Црне реке.

На читавом простору Мокре горе карбонатне стене су обрасле травном вегетацијом, а делом и шумском, те нема голог, љутог краса, већ је то зелени појас. Дубоки крас Мокре горе одликује се богаством подземих облика, који су засад неистражени. Јамски отвори су присутни у вишим деловим атерена, на благо заобљеним гребенима и на крашким површинама, најчешће на дну вртача и сувих крашких долина. На кречњацчким одсецима и стрмим долинским странама налазе се бројне окапине и пећински отвори. Из неких пећински отвора повремено или стално избијају подсезмни речни токови.

Биљни свет је разноврстан и богат, храст заузима мање простора на присојним стенама, док је буква основно дрво. Она се пење све до 1500м надморске висине, а у буковој шуми местимично се јавља јавор, јасика, бреза и јела на већим висинама. На већој надморској висини заступељна је јела, смрча и бор, а на нижим пределима местимично расте дрен. На овом простору расте веома разноврсно ливадско, шумско, планинско и лековите биље. У пролеће расту планински шафран, висибаба, шумарица, планински зумбул, различите врсте јагорчевина - јагличе, затим најразноврсније врсте из породица генцијана, каранфилића, уснатица, лептирњача, главочика, штитарица, разне врсте детелине, коприве и разноврсне врсте мртве коприве. Присутне су траве, маховине и најразличитије папрати. На овом простору такође успевају најразличитије врсте љутића, орхидеја, љубичица, чувар кућа, звонлића, боквица и разних травнатих биљака. Све зељасте биљке имају најразличитје цветове разних беличина и облика, веома живописних боја, што ливаде и пашњаке чини правим шареницама током читавог периода вегетације.

Животињски свет одликује појаву великог броја дивљачи, која живи у нижим пределима, али и на планинским висинама. Срећу се лисица, вук, дивља свиња, медвед, зед, срна, јазавац, куна, видра, веверица, пух и дивља мачка. Свака од пристуне дивљачи има довољно хране и склоништа током читаве године. Храстове шуме због жира привлаче дивље свиње, а дивље крушке медведе. На Мокрој гори, и то на надморској висини иназ 1500м, живи дивља кокош и њен мужјак тетреб. Тетреб се може видети само у време парења, у периоду од 20. априла до 10.маја (око Ђурђевдана). У време парења тетреб има веома карактеристичан полни зов у виду песме, ослободи се и опусти, тада се може и рукама ухватити.

Истакнути врхови Мокер горе су : Поглед 2158м, Радопоље 1750м, Оклачка глава 1738н, Берим 1733м, Капак 1591, Курилово 1458м, Ватерник 1270м, Миланов крст 1117м и Превија 1288м са истакнутим травнатим зарубљеним превојом брда у Брњаку. На Бериму се налази локалитет Помољ, са којег се при ведром времену види цела Метохија, Проклетије све до албанске границе, а на другој страни Рогозна, Стари Трг и цео венац Копаоника.

На Мокрој гори су заступљене разноврсне седименте, магматске и метаморфне стене палеозоика, тријаса, јуре и креде и неогене, као и квартарне творевине.

Галерија


  • Приредио:

    Миломир Рашковић

  • Фото:

    Миломир Рашковић
    Бојан Миловић

  • Литература:

    Ибарски Колашин, зборник радова, Крагујевац 2009, 28-35;


copyright © 2011-2021. Encyclopedia Rascia, Енциклопедија Рашких предела, сва права заштићена.
Забрањено је свако преузимање, копирања садржаја сајта без претходне сагласности.