Планина Рогозна

Рогозна представља просторни планински масив средње висине, најчешће од 800 до 1200м, са општом тенденцијом благог спуштања према долинама река. Главни гребен има слабо изражен вијугав карактер и од њега се терен спушта према северозападу, ка Рашкој и Јошаници, и према истоку, ка Ибру.

Рогозна је у морфолошком погледу потпуно индивидуалисана, захвата велику површину и издужена је у правцу северо-запад-југоисток, сагласно општој геолошко-тектонској структури шире области.

Терен се са врхова Рогозне спушта према Ибру врло благим падом до речне долине, затим се највећим делом спушта у виду стрме и оштре клисуре у саму долину и даје јој врло имопзантан изглед. Такви су Селило код Резала (950м), Велико брдо код Газивода (1052), Голотин код Вељег Бријега (815) и Клопотник код Прелаза. Најистакнутија тачка колашинске стране Рогозне јесте Бупски шиљак (1284), који се врло стрмим странама издиже изнад села Бубе, а његовој импозантности свакако доприносе и два поља: Бупско поље (југозападно) и Бојновачко поље (југоисточно), која раздваја Бубудовачки поток. Истакнути врхови Рогозне су Црни врх (1504), Млијечњак (1385м), Јелеч (1262), Главица (1250м) и Церовик (1226). У атару села Војмислиће, на 1225м надморске висине, простире се прегледна висораван са добрим погледом, одакле се при ведром и сунчаном дану виде Косовска котлина, Шар планина и Проклетије.

Терен Рогозне је изузето набран, карактеришу га различите врсте бора: нормалне, коленасте, изоклине, а недостају дијапирске. Боре су уздужне у правцу северозапад-југоисток. Услед великог интезитета борања најчешће се срећу наборане структуре у виду мањих и већих антиклиноријума и синклиноријума.

Већа таква бора је не потезу  Козарево-Градевица, простире се до Чабре, пружа се у правцу северозапад – југоисток, са падом западног крила у просеку 55° и источног за око 50°, са локалним стрмијим падовима. Серпентинитом су захваћени мањи делови дијабаз-рожнатих серија и масивни сенонски кречњак. Честа је комбинација више врста бора: у Козареву се присутне и друге боре, али је истакнута једна коленаста – Бабино кољено. За антиклиналне боре је карактеристично серпентинитско језгро са јачим крљуштањима у темену, која захватају масивне кречњаке и дијабаз-рожначке творевине у серпентиниту. Ово је предео флиша који је јако набран и тек се код села Бање јављају у бази масивни кречњаци. Поред много ситних бора, издвајају се неколико већих антиклината, а најуочљивији су: синклинала – Војмислиће – Падинска ријека; антиклинала – дуж Лучке ријеке; антиклинала дуж Браусовачке ријеке; синклинала – дуж Бабудовачког потока и нешто мање антиклинала – Ситни поток – врх Чукарак.

Тектонска померања и други фактори створили су метаморфне стене серпентинита зелених или црних боја, које у последњој фази распадања прелазе у белу боју. Серпентинити су обично носиоаци азбестног минерала. Осим азбеста, у серпентинама се местимично стварају и хромити од махме, те близу села Рујиште леже дебели слојеви азбеста, а близу Јагњенице се налазе хромне наслаге. Ове појаве се јасно уочавају присуством различитих боја  - љубичасте, зелене, жуте, црвене, црне, мрке и др. – на горњој обали пута, на потезу од Жеравице до Јагњенице.

Интезивно убирање је довело до утискивања (интрузија) санидинских дацита, трахита и млађих дацита и андезита, као последице вулканизма, те се види вулканско гротло на Црном врху.

Преко Рогозне је пролазио каравански пут који је повезивао Босну са Скопљем и Солуном. Њима се навећим делом кретала трговина све до изградње ибарске железнице, када је варошица Рашка преузела главну улогу утоварно-истоварне станице за робу већег дела Новиопазарског санџака.

Снажна вулканска активност створила је услове за појаву рудних жица (галенит, пирит, сфалерит) које су у средњем веку експлоатисане, о чему сведоче остаци троске и други рударски трагови. На поменутом караванском путу постојала је у средњем веку рударска варош Рогозно, са рударима Сасима и далматинским трговцима. На Рогозини су остаци средњевековног града Јелеча, око којег је постојала истоимена жупа.