Утврђење Јелеч
 

Предео између Рашке и Ибра, коме се планина Рогозна испречила на његовом бржем путу ка Панонској низији, био је средиште српске средњовековне државе у доба првих Немањића.

Веома је богат старинама, које су контраст и украс живописној дивљини овог планинског краја. Међу многобројним споменицима својим необичним положајем издваја се утврђење Јелеч. Остаци овог уврђења налазе се на једном од највиших и, свакако тешко приступачном врху планине Рогозне.

Саграђен на 1262 м. надморске висине, као изразито стратешко утврђење, Јелеч је доминирао околином. Први сигуран помен овог града је из друге половине XIII векам, али је несумњиво настао много раније. Његов положај наводи нас на помисао да је имао далеко већу улогу у преднемањићком периоду, у доба несигурних и лако померљивих граница. Предео у коме је Јелеч доминирао, био је тада крајиште према византијском царству или Бугарској, што је подвлачило значај овог одбрамбеног центра. 

Када су тежње Немањића, окренуте према југу, почеле да остварују, овај крај остао је дубоко у унутрашњости српске државе, те је Јелеч као војно утврђење, постепено замирао.

На стрмовитим литицама близу утврђења, завршена је каријера Стефана Драгутина као краља Рашке. Када је јездио неким послом с властелом својом под градом Јелечом – прича архиепископ Данило – пао је са коња и сломио ногу. Своју несрећу краљ је примио као знамење за покајање, „ране по заслузи” јер је насилно збацио оца с престола. На сабору у Дежеви 1282, Стефан Драгутин препустио је владавину у Рашкој млађем брату Милутину. Ова је својој задужбини, манастиру св. Стефана у Бањској, даровао „под Јелечем село Гошево”.  

Настанком српских феудалних области у доба слабљења централне власти, Јелеч је најпре био у оквиру  „државе” хумског кнеза Војислава Војиновића, кратко време га је држао његов синовац жупан Никола Алтомановић, а на крају је припао Бранковићима. Али нема помена да је Јелеч у време распада српског царства служио великашима као упориште, иако се налазио на граници њихових области. 

Турским продором у наше земље Јелеч је поново оживео. Постао је центар вилајета, војно административне јединице, који је у рано турско доба обично означавао област мању од санџака, а већу од нахије. Вилајет Јелеч обухватао је област између горњег и средњег тока реке Ибра, Раса и Сјенице. Према катастерском попису из 1455, овај вилајет је имао сто насеља. Мустахфизи – чувари града – добили су петнаест тимара. Средином ХV века посада је била наоружана артиљеријом. Филибелија Карађоз добио је 1463. као тимар два села „да обављају тобџијску службу у граду Јелечу”. Интересантно је да се за једног члана посаде изричито каже да је присилно колонизиран.

Чини се да је Јелеч био више војни него административни центар. Додуше, вилајет у коме се налазио, носи име Јелеча, али није сигурно да ли је назван по граду или неком другом топониму истог имена. Напомињемо да се северозападна падина Рогозне и данас назива Јелеч.

У граду се турски намесник, који је управљао овом облашћу не помиње. Напротив, марта 1396, турски чиновник, кадија, седи у Глуховици код Новог Пазара.

Остаје нерешен проблем подграђа па, према томе, и евентуалног привременог живота овог града. Подјелеч се помиње 1438. Те године Турци су затворили трговца Шајина Жуњевића из Подјелеча, због недозвољеног извоза сребра. Не зна се тачно чији је поданик био Шајин, те су подељена мишљења о ком се месту ради, јер поред овог, постоји Јелеч у Босни. Ако је уопште постоја, привредни живот Јелеча, био је кратког дага.

Оснивањем Новог Пазара, који се налазио на природном путу, значио је крај Подјелеча, а коначним падом деспотовине и средњовековне босанске државе и померањем турске границе на север, опустело је и војно утврђење на планини Рогозни. Опис Јелеча од Евлије Челебије, турског путописца ХVII века, односи се на истоимени град у Босни.

Освнове је врло сложене и неправилне. У обилки трапеза, са изломљеним кривудавим зидовима, град је релативно малих размера. Његова јужна страна  другачка је око 45, а источна 35 метара.

Унутар града налази се цистерна, а остаци прозора сведоче о постојању просторија за становање. Одбрамбену моћ објекта појачавале су куле полигоналног облика на угловима града. Једна од њих је вероватно накнадно дозидана.

Прилаз је тешко приступачан, а до капија града са јужне стране води скоро окомита стаза. Није сигурно да је постојао улаз са североисточне стране, где је лакши прилаз, јер тамо, изгледа, није било куле. Ниже утврђења налазе се остаци малог града. Мало више пак налазе се три бунара, сада потпуно сува, од којих је један покривен каменом плочом у којој је издубљена кружна рупа пречника 50 центиметара.

Од Новог Пазара до Јелеча стиже се долином реке Јошанице, преко Жуњевића и Беланске, села која се налазе испод самог града.

Повратак на врх

Местимично држе се зидови и куле у висини од преко 10 метара, а свуда унаколо су остаци зидова који су рађени само од правилно обрађених квадрата.

Галерија


  • Приредио:

    Миломир Рашковић

  • Фото:

    Бојан Миловић

  • Литература:

    Новопазарски зборник, број 6, 1982. 5-17


copyright © 2011-2021. Encyclopedia Rascia, Енциклопедија Рашких предела, сва права заштићена.
Забрањено је свако преузимање, копирања садржаја сајта без претходне сагласности.