Стари град Рас

Стари Рас у традицији српског народа има посебно значење. То је средиште и место из кога је поникла средњовековна српска држава, одакле је владао и сазивао државне саборе велики жупан Стефан Немања, где су он и његови потомци имали своје дворове.

И у виђењима странаца Рас је означвао центар Србије. Током средњег века, савременици са западних страна Европе по њему су често земљу Србију називали Рашком. Али и поред свог некадашњег великог значаја, потискиван наслагама векова, Стари Рас је до наших дана скоро заборављен. Услед недостатака поузданих топографских података, вести из малобројних сачуваних историјских извора тумаче се различито. Тешко се из њих могло закључити да ли су се догађаји о којим је реч збивали у области Раса или у истоименом утврђеном граду. Чак и положај града Раса у науци дуго није поуздано одређен. Порекло имена Раса, по свему судећи, треба тражити у раздобљу које је претходило досељавању Словена. У науци је углавном прихваћена хипотеза британског археолога Артура Еванса, који је запазио да Прокопије, византијски хроничар из 6. века, у свом познатом делу De aedificiis наводи и кастел Арсу међу тврђавама које је цар Јустинијан обновио у Дарданији. Метатезом овог пресловенског топонима, по његовом мишљењу, настао је назив Раса, што не представља усамљен пример на нашем подручју. Тако је од античког Arsia настао словенски назив Раша, од Arba име острва Раба.

Име Раса је први пут у средњовековним изворима забележио византијски цар и писац Константин Порфирогенит. Говорећи о рату између Срба и Бугара крајем прве половине 9.века, који је био окончан поразом нападача, цар-писац нас обавештава да је бугарски архонт Михаило Борис био присиљен да склопи мир. „Желећи да се врати у Бугарску и плашећи да га Срби негде на путу из заседе не пресретну, затражи за своје обезбеђење децу архонта Мутимира, Борена и Стефана, који га спроведоше читавог до границе, до Раса. За ову љубазност Михаило Борис их обдари великим даровима, а они њему узвратише као гостински дар два роба, два сокола, два пса и осамдесет крзнених хаљетака, што Бугари сматрају за склопљено пријатељство”.

Из ове занимљиве вести не може се поуздано закључити да ли се овде Рас помињ као област или погранични град. Иако ово питање још није поуздано разрешено, према резултатима досадашњих истраживања може се претпоставити да се ова вест највероватније односи на област уз границу тадашње Србије.

Тек у првој половини 12. века византијски историчар Јован Кинам први пут јасно помиње тврђаву Рас. У његовом делу сачувани су извесни подаци, истина доста фрагментирани, који осветљавају нека збивања у вези са овим важним утврђењем. Тако је забележено да су крајем треће деценије 12. века, у време византијско-угарских сукоба, Срби су подигли устанак и срушили тврђаву Рас, у којој се тада налазила налазила посада цара Јована Другог Комнина. Две деценије касније, 1149. године, због честих упада на византијску територију, цар Манојло Први Комнин лично је предузео поход против Срба. Кинам је оставио занимљив опис овог догађаја: „Продревши у Далмацију цар разори тврђаву Рас и све успут опустоши. Небројено мноштво које је начинио робљем остави тамо са војском севастоипертату Константину, кога називаху Анђелом, а сам продужи даље и стигавши у област Никаву, која је такође припадала архижупану, сва тамо подигнута утврђења потчини без икакве муке. Дошавши у Галич, пошто установи да тамошњи варвари неће да му предају то прибежиште, уздајући се у своје мноштво и у неприступачност положаја постави логор и нареди да се не часећи ни часа гађају они на бедему стрелама и камењем из праћки и тако кроз три дана освоји на јуриш ту тврђаву. Затекавши тамо мноштво варвара, који су делом били ратници, а делом сточари, одатле их подиже и одведе. И њих, када поново се вративши стиже у Рас, посла у Сардику и у друге ромејске крајеве да се настане, а сам сазнавши од Анђела да је жупан, сачекавши погодан тренутак, после његовог одласка одатле почео да напада на Ромеје и да је већ дошло до борбе, крену што је брже могао оданде са намером да га зароби. Али овај, чувши да Ромеји наилазе, бежећи преко планинских превоја пешице избеже опасност. Цар се упути кроз земљу, пошто уопште није било никога да га у томе спречи, опустоши је и спаливши тамошње зграде намењене архижупану за владарско седиште, оде”.

Други византијски хроничари, описујући често веома уопштено догађаје у Србији током 12. века, не помињу град Рас, као ни истоимену област. У српским изворима град Рас, изричито помиње само једанпут, у првим годинама XIII века. На једном од последњих листова познатог Вукановог јеванђеља, које се сада чува у Петровграду, остао је сачуван запис старца Симеона који каже да је ову књигу написао своме господину великом жупану живећи у пећини у граду Расу. Овај запис је уједно и последњи помен града Раса у сачуваним историјским изворима. Први покушај да се одреди место овог значајног града учинио је А.Ф.Гиљфердинг, половином прошлог века. На путу за Сопоћане, крај ушћа Себечевске реке у Рашку, он је на месту званом Пазариште запазио значајне рушевине за које је претпоставио да припадају остацима старог Раса. Што је посебно занимљиво, Гиљфердинг је тада забележио и народно предање да је град подигао Хреља (Реља од Пазара из народних песама), и да је порушен пре турских освајања. Ову индетификацију рушевина на Пазаришту, око 11 км западно од Новог Пазара, прихватио је и Константин Јиречек. Истог мишљења био је и Јован Цвијић, који први помиње и трагове утврђења на врху брега Градина, изнад ушћа Себечевске реке у Рашку. Наш познати историчар Стојан Новаковић сматрао је да престоницу у Расу, као средиште владара, не треба тражити у самом граду, већ на читавом подручју које обухвата појам Раса као области. То је навело неке истраживаче да престоницу Рас траже у долини Дежевске реке или у близини познате цркве Св. Петра и Павла код Новог Пазара. У новије време, 1951. године, рушевине на Градини и Пазаришту обишла је екипа професора Ђурђа Бошковића, а нешто касније ту је прелиминарна истраживања вршио и арх. Јован Нешковић. Ови радови су допринели да се коначно утврди локација старог Раса и приступи истраживањима његових остатака. Систематска археолошка истраживања у овом комплексу започета су 1972.године удруженим напорима више установа (Археолошки институт, Филозофски факултет, Војни музеј и Историјски музеј Србије) под руководством проф. Ј.Ковачевића. Неколико година доцније истраживачки радови су обједињени у оквиру Археолошког института. Истовремено с истрживањима Републички завод за заштиту споменика културе изводио је и конзерваторске радове на откривеним остацима бедема и других грађевина. Комплекс старог Раса налази се у југозападној Србији, око 11км западно од Новог Пазара. Смештен је у живописном брдовитом пределу крај ушћа Себечевске реке у Рашку, на месту где су се спајали путеви који су са запада југа водили даље према истоку. Овај значајан споменички комплекс чини неколико локалитета, груписаних релативно малом простору, који су настајали у раздпбљу од преко једног миленијума. Стари утврђени град Рас налазио се се на врху брега Градине, изнад ушћа Себечевске реке, а његовим бедемима су биле опасане и ниже заравни с источне стране. Под градом, у једној поткапини стеновитих литица сачувани су трагови пећинског манастира, а крај речних обала, у амфитеатралном простору простору, леже остаци Трговишта, средњовековног насеља из предтурског раздобља. Најстарији трагови насеља откривени су на северном делу заравни на врху Градине. То су остаци праисторијских насеобина градинског типа, у великој мери оштећени дејством ерозије и грађевинским радовима у средњем веку. Трагови стамбених објеката у целини су ишчезли, али је остао сачуван део сухозида који је припадао одбрамбеном систему граднског насеља.

На основу многобројних налаза праисторијске грнчарије може се закључити да је ово насеље било подигнуто при крају позног енеолита, односно око 2000 године пре наше ере, напуштено у епохи раног бронзаног доба. До краткотрајне обнове живота дошло је после дужег периода, у старијем гвозденом добу. Тамномрка фирнисована керамика грчког порекла, посуде украшене у басараби стилу и бронзана колотаста дугмад указују на VI век пре наше ере као враме обнове насеља. Прво зидано утврђење на овом простору,као што су показали најновији резултати археолошких истраживања, изграђено је у доба касне антике. Оно је захватало само североисточни део платоа, на врху Градине, приближно исте површине као и раније праисторијско насеље, док се главни део утврђења налазио на нижим заравнима источне падине. Горњи део овог палеовизантијског утврћења, са приступачне западне стране, штитио је зид широк 80-90cm, грађен ломљеним каменом с малтером. У склопу овог зида, чији су остаци само фрагментарно сачувани, била је и једна слично изведена правоугаона грађевина, која је вероватно служила као нека врсте куле. На осталим теже приступачним странама, које су углавном окренуте према деловима утврђења на нижим падинама, бедеми, по свему судећи, нису ни били подигнути. Релативно слаб систем намеће претпоставку да је овај горњи део служио првествено као осматрачница. Главни, нижи део на источним падинама брега био је знатно боље утврђен каменим бедемима. Његова дужина је износила око 320m, док је ширина била неједнака, између 80 и 100m. Откривеена је северна кула, малих димензијаи танких зидова, на чију се бочну страну прислањао северозападни бедем. Остаци овог бедема, ширине око 1,30m, који је био грађен од ломњеног камена у неправилном слогу, откривени су у целини. Од источног бедема уочавају се се само местимично површински трагови, који омогућавају да мусе траса поуздано одреди и пре детаљних истраживања. У унутрашњости овог паловизантијског утврђења налазије су се камене грађевине, чији су тргови зидова запажени на више места. Има се утисак да су услед нагибаа терена неке од ових кућа биле грађене изнад подзида. На једној заравни уза северни бедем откривени су остаци две мање грађевине правоугаоних основа, које су највероватније служиле за становање. Једна од њих је, изгледа, имала и сводну конструкцију.

Пошто ово утврђење, претеча средњовњковног Раса, није довоњно истражено, још се немогу доносити коначни закључци о томе када је настало. На неке, истина прве, претпоставке наводе до сада откривени археолошки налази, посебно два примерка новца цара Аркадија из 388-392. године и по један примерак новца Валентинијина Првог из 364-367. и Валенса из 367-375, који потичу са Градине. Ови нумизнатичк налази, као и ретки фрагменти истовремене керамике, упучују на другу половину или крај 4. века као могуће време изградње овог касноантичког утврђења. Али већина налаза из културног слоја који је истражен у нижем делу утврђења на источним падинама потиче из VI века. они су поуздано сведочанство о интензивном животу утврђења у последњем раздобљу касне антике, које је претходило словенском насељавању средишњих области Балкана. За сада нема података који би указивали да се у доба касне антике насеље ширило и ван простора опасаног бедемима. Некропола становника овог утврђења налазила се, изгледа, недалеко, у подножју овога брега покрај леве обале Рашке, где су откривени остаци старохришћанске меморијалне грађевине. То је зидана засведена гробница укопана у тло, са два банка за полагање покојника. Улаз у гробницу налазио се са западне стране и био је посебно озидан. Убрзо после настанка ове гробнице, или коју деценију касније, над њом је подигнута мала једнобродна грађевина са полукружном апсидом, која је несумљиво служила као меморија. Гробница је раније била отворена и пољачкана, тако да се у њој, приликом археолошких истраживања пронађени само испретурани остаци три скелета без гробних прилога.

До занимљивог открића дошло се у току конзерваторских радова на овој грађевини. У њеном темељу нађена је као сполија једна делимично оштећена римска стела, која потиче са краја II, или првих деценија III века. Према сачуваном тексту, овај споменик је био постављен над гробом неког Сенеке који је умро у својој двадесет петој години и био сахрањен негде у овом крају. Меморијална грађевина са гробницом, по свом облику и начину грађења, датује се доста поуздано у V или VI век и вероватно је припадала некој значајнијој личности из оближњег утврђења. Из истог раздобља изгледа да потичу и засведена гробница откривена код села Дојевића, око 4 км источно, и остаци тробродне базилике у селу Попе, северно од Пазаришта. Детаљна анализа остатака палеовизантијског утврђења за сада није могућа због недовољне истражености. Његова функција се свакако се мора посматрати у ширем контексту с осталим оновременим утврђењима, којих, према нашим досадашњим сазнањима, у овој области има преко десет. Чини нам се да још није могућа индетификација неких од ових утврђења с онима које Прокопије помиње на подручју Дарданије. У том контексту остаје отворено и питање препознавања Арсе као старијег утврђења обновљеног у VI веку.

Хронолошка слика остатака утврђења изнад ушћа Себечевске реке у Рашку оставља могућност да су управо то остаци Прокопијеве Арсе, али ни друге претпоставке не могу се за сада одбацити.

Неколико столећа после разарања палеовизантијског утврђења, крајем IX века, на целој заравни на врху стеновитог брга Градине подигнуто је ново утврђење.

Оно је првобитно било брањено бедемом грађеним сухозидом са насипом земље и палисадама. Остаци бедема овога утврђења откривени су са јужне и западне стране, док су са северне вероватно потпуно уништени каснијим градњама. С јужне стране налазила се дрвена палисадна ограда, чији су угљенисани остаци откривени приликом археолошких ископавања. Према западу, изгледа целом дужином, постојао је бедем који је имао спољно и унутрашње лице грађено у сухозиду, а унутрашњи простор испуњен ситнијим каменом и земљом. Цео бедем био је ојачан дрвеним роштиљем. Према доста нејасним остацима, може се претпоставити да је на западном бедему постојала и кула правоугаоне основе, грађена од хоризонтално поређаних и на угловима ужљебљених дрвених облица. У доњем делу, чији су трагови местимично сачувани, унутрашњост куле била је испуњена земљаним насипом. Изглед западног бедема у целини, посебно његовог горњег дела, може се само наслутити пошто о њему нема сачуваних података. Највероватније је имао покривену дрвену галерију, као што је било уобичајено код земљано-палисадних утврђења. С неприступачне источне стране, где се од заравни на врху брега спуштају наниже окомите литице, бедем вероватно није ни постојао. Културни слој који одговара овом земљано-палисадном утврђењу града Раса само је местимично сачуван и веома је сиромашан налазима. Поред уломака керамике за свакодневну употребу, који су најбројнији, нађен је и један чанкасти новац цара Алексија Првог Комнина, што допушта могућност да се образовање овог слоја датује у последњу деценију IX века. Судећи према остацима спаљених палисада и других древних конструкција, оно је, изгледа, у целини било уништено у великом пожару, највероватније крајем треће деценије XII века. Убрзо после тог пожара, над остацима спаљеног палисадног утврђења подигнути су нови камени бедеми, који делимично прате правце претходних фортификација.

Ново зидано утврђење града Раса било је подигнуто на изваредно повољном стратегијском положају, изнад ушћа Себечевске реке у Рашку, очигледно да надзире и брани комуникације дуж поменутих речних токова. Само место на коме је утврђење подигнуто природно је брањено неприступачним, окомитим стенама с источне, а делом и северне стране, а стрмим падинама са запада. Приступ утврђењу био је могућ с југа и југозапада, односна са седла између Градине и суседног брега. Овакав природни положај условио је и тип фортификација. Ново утврђење, као и старије земљано-палисадно, имало је неправилно издужену основу, дужине 180м по оси север-југ и ширине 20 до 60m на правцу запад–исток. Каменим бедемима била је обухваћена цела зараван на врху брега. Према приступачном, односно теже брањеним странама, утврђење су штитиле две куле. С те стране налазила се и првобитна западна градска капија. Бедеми града Раса грађени су од ломљеног камена у неправилном слогу, са трпанцем од ситнијег камена у језгру, што одговара уобичајеном начину зидања средњовњковних утврђења у нашим областима. Дебљина бедема веома је неуједначена и крће се између 1,60 и 2,10m. Према неприступачној источној страни бедем је био знатно слабији тако да му ширина не прелази 1,20m. И очуваност бедема такође је различита. Поједини делови бедема на северној и западној страни откривени су у висини и до четири метра ,док на деоницама које су биле грађене на литицама стена постоје само местимични трагови бедемских траса. Некадашња висина бедема, и то према приступачним странама, по свему судећи није прелазила седам метара. На том нивоу налазила се ишетна стаза са зупцима, која је имала проширење на дрвеним конзолама, а вероватно и надстрешницу. Унутрашњост зидне масе бедема била је ојачана дрвеним роштиљем, који су обично чиниле по три хоризонтално постављене паралелне дрвене греде, попречно повезане краћим гредицама. Бели кречни малтер, који је коришћен као веезиво, неубичајено је слабог квалитета, што је имало утицаја на чврстину бедема и њихову релативно лошу очуваност. Спојнице у лицу бедема биле су попуњене малтером, односно дерсоване. Судећи по траговима који су запажени на више места, цела површина бедема је окречена, и то више пута. Главна кула утврђења је била истурена према југу, одакле је приступ граду најлакши. Полукружне је, односно потковичасте основе основе и припада типу затворених кула. Улаз се налазио око две метра изнад тла, што је одговарало равни пода најниже просторије у унутрашњости куле. Простор испод пода,д о стене на којој је подигнута, био је испуњен насипом. Испред улаза првобитно се налазила дрвена прилазна конструкција, ослоњена на две греде које су као конзоле излазиле из равни зида у нивоу прага. Друга кула, постављена према западу, знатно је мањих димензија. Правоугаоне је основе и била је отворена према унутрашњости града. Приликом археолошких ископававања на поду куле, који је био од набијене земље, откривени су угљенисани делови урушене међуспратне конструкције. У оквиру западног бедема налазила се и главна капија утврђења, која је стицајем околности остала доста добро сачувана. Пролаз капије није био засведен, већ архитравно завршен масивним дрвеним гредама, о којим сведоче добро очувани у зидој маси. И праг је такође био рађен од дрвета. Капија је била грађена са две куле неједнаке величине. Са јужне стране налазила се мала полукружна кула, а са северне нешто већа, потковичасте основе. Овакав распоред и облик кула био је несумљиво условљен положајем капије и тежњом да се поред одбране обезбеди и прегледност прилазног пута. Испред главних градских бедема налазила се још једна спозна одбрамбена линија. Са северне, западне и делом јужне стране, око 50m, испред грдских бедема, постоје добро сачувани остаци земљаног бедема, који је вероватно некад био надвишен дрвеном палисадом.

На зaкључак да су у питању делови јединственог система одбране упућује паралелен правац пружања зиданих градских и спољних земљано-палисадних бедема. Захваљујући налазима византијског новца, посебно из затворених слојева који одговарају времену грађења, може се поуздано закључити да је камено утврђење града Раса настало за владавине цара Јована Другог Комнина (1118-1143). До прецизнијег датовања може се доћи анализом српско-византијских сукоба у првој половини XII века. Према раније поменутим подацима из историјских извора, познато је да су Срби око 1129.године напали, а потом и заузели и срушили тврђаву Рас, у којој се тада налазила византијска војна посада. Овај догађај би се могао довести у везу са спаљивањем земљано-палисадног утврђења на Градини. Убрзо затим, ради учвршћивања своје власти у немирним српским областима, цар Јован Други Комнин је сигурно био принуђен да на месту разореног подигне ново, јаче утврђење. Ако се имају у виду ови догађаји, изградња каменог утврђења града Раса могла би се доста поуздано датовати у четврту деценију XII века.

Основна одбрамбена замисао градитеља утврђења била је веома добра и у великој мери прилагoђена природном положају града. То јасно показује зналачки постављена основа новог утврђења. По својим основним одликама, ново утврђење града Раса представљало је типичан пример кастела из раздобља династије Комнина. Појава овог типа утврђења, која се од половине 11. века запажа на готово целој територији Царства, била је условљена кризом и дубоким проманама кроз које је пролазила Византија. Опадање економске и политичке моћи одразило се и на смањење и војне силе, а самим тим и на измену стратегије, тактике и система одбране градова. У доба поновног успона, под владавином царева из династије Комнина, Византија није више имала економских снага нити времена да гради велика утврђења, као у ранијим епохама па се, као израз стварних могућности, граде углавном мале тврђаве типа кастела. Коришћењем природних погодности изабраних места за одбрану, код кастела је изградња бедема и кула била сведена на најмању могућу меру, уз смањивање волумена свих елемената фортификација. Све ове одлике носи и ново утврђење града Раса. Замислио га је и засновао, несумњиво, искусан неимар-фортификатор, али је грађено доста слабо. Поред лошег квалитета малтера, читав низ детаља сведочи о неукости мајстора. Има се утисак да је утврђење грађено на брзину и са недовољно обученим, вероватно локалним зидарима, што одговара времену и околностима у којим је настало. У сачуваним историјским изворима нема података колико је византијска посада остала у новом утврђењу града Раса. У време похода цара Манојла Првог Комнина, 1149.године, ова тврђава се налазила у српским рукама. На самом почетком ратовања цар је успео да је освоји и, како бележи Кинам, разори. До занимљивих и веома значајних запажања, која која би могла да буду у вези с овим догађајем, дошлосе у току археолошких ископавања.

После открића остатака западног бедема, јасно се могло запазати да је президан велики део његовог зидног платна, у дужини од око 50m. Нивоу овог призиђивања уз унутрашње жице бедема одговарају веће зоне урушеног камена с малтерним шутом, које стратиграфски стоје одмах изнад најстаријег слоја образованог уз камене бедеме. То наводи на закључак да је до рушења западног бедема и његове обнове дошло убрзо, можда тек коју деценију после изгрдње утврђења. Обновљени део грађен је чвршће, са знатно јачим малтером. Нема података да ли је доцније у тврђави била смештена византијска посада. Сам чин разарања бедема после освајања наводи на супротан закључљк. Стога се најпре може претпоставити да је порушен бедем утврђења када су Расом поново завладали Срби.

Са борбама за ослобођење од византијске власти, почетком друге половине XII века, наступило је најзначајније раздобље у историји града Раса. Његово утврђење постало је тада главно упориште средишње области нове српске државе, што му је давало посебну важност. У немирним временима, бедеми Раса требало је да бране владара и његов двор. Ова нова улога утврђења, које је првобитно било грађено за смештај византијске посаде, условила је доградњу система одбране и изградњу нових грађевина у његовој унутрашњости. Приликом обнове бедема у том раздобљу ојачане су обе куле и изграђена је нова капија. Главна, јужна градска кула добила је споља, са предње стране, полигонално ојачање са троугаоним истуреним делом. Ово ојачање било је усмерено ка најподеснијем правцу за прилаз граду и једином месту одакле се утврђење могло тући опсадним справама. Облик дограђеног дала с истуреним оштрим углом успешно је могло да одбије у страну поготке намењене подножју куле и тако спрачи њено рушење. И мала правоугаона кула на западном бедему ојачана је полукружним подзидом. Поред удвајања дебљине саме зидне масе и нови, споља полукружни, облик куле више је одговарао потребама одбране. Истовремено с ојачавањем кула реконструисан је и комплекс западне градске капије, која је том приликом била зазидана. Захваљујући управо томе, остаци капије дошли су до нашег времена релативно добро очувани. Зазиђивање саме капије изведено је, по свему судећи, у три временски веома блиске етапе. Најпре је био зазидан пролаз капије у ширини зидне масе бедема, затим простор између њених кула и, на крају, све је то обухваћено једним полукружним ојачањем. После ових радова комплекс зазидане капије, као истурени елемент фотификација, имао је улогу једне од кула на западном бедему. Нова градска капија изграђена је у јужном бедему у непосредној близини главне куле. По свом изгледу била је сасвим једноставна с дрвеним прагом и надвратним гредама. Прилаз капији могао се успешно бранти са главне, јужне куле, тако да није било потребно да се посебно утврђује. Стиче се утисак да променом положаја капије систем одбране града није био посебно ојачан. Стога остаје отворено питање шта је био повод да се капија премести са западног у јужни бедем. Највећи радови у другој половини XII века били су изведени северном делу утврђења, где је изграђен нов резиденцијални комплекс. Сачињавале су га две простране грађевине с укопаним подрумским просторијама изнад којих су се налазиле одаје за становање. У подзеном делу, испод целе веће грађевине, налазила се једна просторија, димензија 27x5m, чији су зидови били омалтерисани водонепропустљивим малтером ружичасте боје. На висини између 3,5 и 4m имала је међуспратну конструкцију од масивних дрвених греда, чији су угљенисани остаци откривени приликом археолошких истраживања. Судећи по положају и начину грађења, може се поуздано закључити да је ова просторија некада служила као житница. Нешто мања суседна грађевина имала је подрум коме се прилазило преко рампе уз источни бедем. У свом надземном делу, који је готово у целини порушен, обе грађевине су биле зидане од камена. О једноставној обради прозора и врата и врата сведоче налази неколико тесаника пешчара. Уз овај комплекс стамбених грађевина са спољне стране била је дозидана већа кула полукружне основе. Њена пространа унутрашњост могла је да се користи и за становање па се може претпоставити да је пролазом кроз бедем била повазана са стамбеним просторијама суседне грађевине. Поред куле у западном бедему, вероватно истовремено с подизањем поменутог комплекса, била је изграђена и мала капија. По својој прлици истовремено с изградњом грађевина у северном делу утврђења, уз западни бедем, близу зазидане старе капије подигнута је још мања зидана зграда. Она је скоро квадратне основе (димензија 5,60 x 5,80m) са укопаном подрумском просторијом, која је једина у целини сачувана. Грађена је од камена, и што је посебно занимљиво, у унутрашњем простору има косо засечене углове. О надземном изгледу ове грађевине и о њеној намени нема сигурних података. Може се једино прдпоставити да се у њен подрумски простор улазило кроз под приземне просторије. Осим ових камених грађевина, све остале зграде у оквиру бедема Раса биле су од дрвета, најчешће правоугаоних основа, различитих величина. Основну конструкцију чинили су вертикално постављени дрвени диреци на угловима и на одређеним растојањима дуж зидова, који су обично били рађени од водоравно положених дрвених облица. Куће су имале подове од набоја, а доста често се у току археолошких ископавања наилазило и на остатке подова од слоја малтера. Огњишта у кућама и ван њих била су веома једноставна, обично обликована са неколико већих комада камена. За разлику од огњишта, трагови пећи су доста ретки.

Изузетак чини само једна у целини сачувана пећ занимљиве конструкције, која се накада налазила испод дрвене надстрешнице уз унутрашње лице западног бедема. Пећ је у основи квадратног облика с отвором за ложиште. Њен горњи део је кружно обликован са три конзоле за постављање посуда, односно лонца, што указује да је служила за кување хране. О броју кућа у утврђењу на Градини, њиховом распореду и густини, археолошка истраживања нису пружила довољно података. У средишњим деловима, који су за подизање зграда били најподеснији, културни слојеви и трагови дрвених објеката већим делом су уништени дејством ерозије, тако да је углавном установљено постојање грађевина које су биле ближе бедему. Део стамбених објекатаграда Раса налазио се вероватно и на источним падинама у оквиру подграђа, које је било брањено старим касноантичким бедемима.

Међу разноврсним археолошким материјалом откривеним у току систематских истраживања на Градини сигурно најзначајнију скупину чине налази који представљају поуздано сведочанство о постојању ковнице првог српског новца у Расу.

У најмлађим слојевима, који су предходили коначном уништењу утврђења, откривено је 25 примерака чанкастог новца краља Стефана Радослава. На 17 комада нађених на једном месту био је откован само аверс, што вероватно представља ковночку пробу. Из истих, најмлађих, слојева на Градини потиче и 20 металних плочица припремљених за откивање новца као и два бакарна слитка. Анализа метала показала је да је код свих примерака новца и плочица у питању иста легура, коју сачињава бакар с малим примесама сребра, олова и цинка. Занимљиво је да се на основу овог састава легуре сасвим поуздано може утврдити да метал од кога је кован први српски новац потиче из рудника у Брскову. На основу ових налаза може се у великој мери реконструисати и сам процес ковања новца.

У ковницу су као сиривина стизале мање бакарне полуге–слитци од којих су ковањем израђиване плоче. Касније су са тих плоча исецане неправилне кружне плочице, које су поновним ковањем истањиване. Тако припремљене плочице стављане су између калупа којима је вршeно ковање. Према досадашњим сазнањима, краљ Стефан Радослав започео је ковање првог српског новца по узору на новац византијских царева из династије Анђела, с којима је по мајци био у роду. Први примерци новца израђивани су, вероватно, у солунској ковници, која се у трећој деценији XIII века налазила у рукама епирског цара Теодора Анђела, иначе краљевог таста. До прекида ковања у Солуну и отварања нове ковнице у Расу дошло је, по свему судећи, 1230. године, после великог пораза епирског цара у бици са Бугарима код Клокотнице. Ковница у Расу није била дугог века. Радила је свега три године, до свргавања с престола краља Стефана Радослава 1233.године. Владавина краља Радослава представљала је последње раздобље у животу града Раса пред његово коначно уништење.

Гар, и гљенисано дрво и ватром опаљени бедеми узбудљиво су сведочанство о последњим тренуцима града. Цело утврђрње на Градини уништено је у великом пожару, чији су трагови јасно уочени на целом истраженом простору. Сви примерци првог српског кованог новца откривени су управо у слојевима уништења града, које, игром судбине, поуздано временски одређују. Шта је био узрок пропасти града Раса данас се може само наслућивати, јер о томе сачувани историјски извори ћуте. Не зна се како су текли догађаји крајем 1233.године који су пратили насилну смену на српском престолу. Могло би се помишљати да су у граду вођене борбе између присталица и противника свргнутог краља и да су оне биле узрок његовог уништења.

С нешто више вераватноће може се предпоставити да је Рас настрадао једну деценију касније, када је био опустошен и велики део Србије. Успешан продор Монгола кроз Угарску, Хрватску и низ далматинску обалу завршио се 1242. године у околини Скадра, где су порушени градови Свач и Дриваст. На повратку, Монголи су, како нас извештавају савременици, спалили манастир Св.Петра и Павла у Бјелом Пољу. Даље, на путу ка истоку, пред њима се налазио утврђени град Рас. Разарање града, који после тога више није обновљен, лако би могло да бде последица монголске инвазије у којој су страдали многи утврђени градови, од Русије па све до обале Јадрана. Нестанак града Раса са позорнице историјских збивања само једно столеће после изградње нових камених бедема намеће питања о стварној функцији и значењуовог утврђења. Грађено за потрбе византијске војне посаде, оно је, стицајем околности, у процесу стварања независне српске државе добило далеко већи значај. У доба Стефана Немање и његових првих наследника град Рас је главно утврђење средишње области државе и престоница Србије, наравно, у некадашњем значењу тога појма као седишта владара.

Познато је да су српски владари током XII, XIII па и у XIV веку ретко боравили дуже на једном месту и једном двору. У том раздобљу владарски двор је био веома покретан и није било уобичајено да владари стално бораве у утврђеном граду или замку, као што се то најчешће чинило широм ондашње Европе. Дворове првих Немањића трбало би одиста тражити у области старог Раса, при чему би се цела област могла сматрати за рану престоницу српске државе. У том контексту, утврђени град Рас представљао би владарски рефугијум, односно тврђаву где је двор боравио у немирним временима. Осим тога, у граду је сигурно чувана ризница, а није без значаја ни велико складиште жита, које је превазилазило потрбе самог двора. И ковница првог српског новца налазила се у а Расу, као владарском седишту.

Имајући све ово у виду, без сачуваних изворних података данас је тешко објаснити зашто после разарања у четвртој деценији XIII века утврђени град Рас није био више обновљен. И наредних деценија, све до дежевског сабора 1282. године, средиште српских владара остало је у области Раса, што је био довољан разлог за обнову утврђења. Управо у том раздобљу краљ Урош Први гради своју задужбину, манастир Сопоћане, у непосредној близини разореног града, чије су рушевине убрзо пале у заборав.

Повратак на врх

Међу разноврсним археолошким материјалом откривеним у току систематских истраживања на Градини сигурно најзначајнију скупину чине налази који представљају поуздано сведочанство о постојању ковнице првог српског новца у Расу.

Галерија


Цртежи


  • Приредио:

    Миломир Рашковић

  • Фото:

    Бојан Миловић

  • Литература:

    Марко Поповић, Стари град Рас, Београд 1987, 5-47.


copyright © 2011-2021. Encyclopedia Rascia, Енциклопедија Рашких предела, сва права заштићена.
Забрањено је свако преузимање, копирања садржаја сајта без претходне сагласности.